G a l a k s i j a. c o m

Abdukcije

 

II deo

Piše: Arja

 



Spoljni indikatori


Iako je reč o pojavi, kod koje nije uvek lako razlučiti stvarnost od indukovane iluzije, o fenomenu, sačinjenom od niti, koje je teško povezati u koherentnu sliku, na pojedincu koji sa njima ima kontinuirana iskustva abdukcije ostavljaju često veoma realan trag. Ova interakcija po pravilu duboko zadire u njegov život, menjajući navike, koncepte, utičući na socijalne i emocionalne odnose, izazivajući psihičke promene, praćena u ne malom broju slučajeva i ozbiljnim fizičkim simptomima. Ginekološke promene, uticaj na seksualno ponašanje, izazivanje trudnoće, uklanjanje fetusa, direktniji i svestan uticaj na misli i ponašanje, kao i razvoj psi-sposobnosti kod nekih će biti obrađen u jednom od narednih delova. Ovde ću se pozabaviti samo nekima od reakcija, koje se javljaju kao odgovor na ovu vrstu interakcije, kao i spoljnim indikatorima kontakta.

Na žalost, današnja zvanična psihološka zajednica je uglavnom i dalje na početku ranog srednjeg veka kada je reč o verifikovanju ovog fenomena. Na žalost, i dalje prevladava trend je da se čak i izveštavanje o njemu dijagnosticira kao neka vrsta mentalnog poremećaja, ili u najmanju ruku znak preterano bujne mašte. Kako navodi Dr. Viliam Baldvin, „Većina profesionalaca za mentalno zdravlje je skeptično prema NLO-ima i vanzemaljskim otmicama, a mnogi su i otvoreno uvredljivi prema onima, koji imaju iskustva sa njima. Ovo ukazuje na žalosnu ignorantnost u ovoj oblasti i neprofesionalni nedostatak empatije za osobe, kojima je potrebna pomoć u sortiranju i integrisanju ovakvih uznemirujućih iskustava.“

Uostalom, zamislite i sami da psihijatru ispričate kako se noću plašite da zaspite, jer su vas jedne noći vanzemaljci odveli na svoj brod i izvršili na vama određene medicinske procedure. Pitanje je, naravno, zbog čega ova priča zvuči neobičnije od drugih koje prihvatamo bez mnogo preispitivanja. Na primer one moderne bajke o zlim Arapima, koji u sinhronizovanoj akciji otimaju putničke avione, zaobilaze sve kontrole letenja i zakucavaju se u kule trgovinskog centra, koje se potom urušavaju, uz sve prateće fantastične detalje.

Za razliku od ovih senzacionalnih medijskih priča, koje su prihvaćene i pristojno uklopljene u propisanu sliku o svetu, u slučaju abdukcija broj izveštaja i izvestilaca je toliko veliki, količina informacija je u međuvremenu postala toliko obimna, dosadašnja obrada dostupnih podataka toliko detaljna, da bi činjenica, da oni očigledno nisu poznati široj, a izgleda još manje stručnoj javnosti, niti pobuđuju njeno interesovanje, u najmanju ruku morala da izazove čuđenje.

To je istovremeno i prevashodni razlog za ovaj tekst. Na žalost, usled slabog poznavanja ovog fenomena, usled stava, baziranog na predrasudama i proizvoljno stvorenim uverenjima, i usled propuštanja da se dostupni podaci prouče, oteti ne samo da se suočavaju sa jednim nepoznatim fenomenom, koji često duboko zadire u sve pore njihovog života, i sa iskustvima koja je teško integrisati, već moraju da se nose i sa skepsom i predrasudama okoline, „stručne“ javnosti, ili „alternativnih krugova“, a često i sopstvenim sumnjama u svoj zdravi razum. Prema mom najdubljem uverenju, već i mogućnost da ova najčešće veoma nerazumljiva iskustva integriše, uviđanje da ona nisu pojedinačna, izolovana pojava, već da se uz veoma sličan obrazac javljaju kod hiljada ljudi, da kod ove pojave nije reč o ispoljavanju nekih ličnih, (auto)destruktivnih fobija u neobičnom obliku, niti o halucinacijama, koje dovode u pitanje zdrav razum, otetima u ogromnoj meri olakšava da se sa njima efikasno suoče i umanje delovanje njihovih skrivenih elemenata na sopstveni život u svakom pogledu.

Poznati istraživač abdukcija i hipno-terapeut, Barbara Bartolik, kaže u vezi sa time:

 
„Do izlječenja dolazi kod onih koji su oslobodili istinu – a ne neku lažnu memoriju. Kada se neka žrtva izlječi od destruktivnih ovisnosti i stalno prisutnih strahova i fobija, koje su povezane sa doživljajima za vrijeme abdukcija, to je istovijetno ljuštenju slojeva jedne dobro režirane obmane kako bi se mogla vidjeti istina.“

Kao i kod drugih emocionalnih i fizičkih trauma, iskustva i u ovom slučaju mogu ostati skrivena, a da stres, izazvan tim događajima i iskustvima, deluje na osobu godinama. Tako bavljenje ovim fenomenom po pravilu vodi do istog zaključka do koga je došao i onaj poznati metafizičar: da će nas istina osloboditi. Svesno osvetljavanje događaja, koji je izazvao post-traumatske reakcije, predstavlja prvi korak u oslobođenju. Upoznavanje sa ovom pojavom, makar spremnost da se razmotre dostupni podaci o njoj, umesto da se sudovi o prirodi ovih iskustava donose na osnovu predrasuda, čitanja dnevne štampe i zabavne metafizike, jesu preduslovi, koji omogućavaju kako nama samima, tako i drugima, sa kojima smo u kontaktu, da ovaj korak naprave.



***
 

Barbara Lamb, psihijatar, koja je uradila više od 1500 regresivnih terapija sa više od 500 žrtava otmica, u narednom tekstu opisuje indikatore kontinuiranih kontakata sa vanzemaljskim bićima i kliničku sliku svojih pacijenata.

„Ljudi, koji su bili kontaktirani, pokazuju prepoznatljive indikatore kontakata sa vanzemaljcima i više terapeuta bi trebalo da se upozna sa ovim specifičnim znakovima.

Kontaktirani često pokazuju znake rastuće, iracionalne anksioznosti, dezorijentacije i česte napade panike. Pojedinac može prekinuti školovanje ili druge aktivnosti. On ili ona može izbegavati potrebna lečenja usled straha od lekarskih ordinacija, medicinskih instrumenata i procedura. Neki dobijaju napade panike tokom seansi na kojima osvetljenje dolazi indirektno iz nepoznatog izvora. Mnogi kontaktirani imaju seksualne probleme ili probleme u odnosima, imaju teškoće da veruju drugima, posebno autoritarnim figurama (osobama od autoriteta). Mnogi pokazuju kompulzivno i zavisničko (adiktivno) ponašanje; ipak, mogu demonstrirati i psihičke sposobnosti i iskustva. Oni se mogu plašiti očiju životinja, očiju sova, imati strah od pauka, zmija i bogomoljki, koji ih podsvesno podsećaju na vanzemaljska bića koja su sreli. Mnogi kontaktirani se plaše mraka, plaše se da budu sami, da odu u krevet, da zaspu, plaše se kupatila, plaše se da su „posmatrani“, da noću voze sami i da ih prate sjajna svetla. Mogu imati neobične navike spavanja, kao na primer da spavaju potpuno obučeni i sa cipelama pored kreveta, tako da brzo mogu da „pobegnu“ ako ih posete neželjena bića. Mogu spavati pored zida kao znak traženja sigurnosti i pokušavati da zauzmu mesto što dalje od prozora, tako da ih niko spolja ne može videti. Mogu se buditi u određeno doba noći, uvek u isto vreme, ili na sve moguće načine pokušavati da ostanu budni dok to određeno vreme ne prođe, posle čega imaju neobjašnjiv osećaj da su „sigurni“.

Mogu se probuditi u neobičnom položaju u krevetu, na prekrivaču, ili negde drugde u kući ili nekoliko milja daleko od kuće; mogu se probuditi sa travom ili prašinom na stopalima, a da se ne sećaju da su noću bili napolju. Kosa im posle buđenja može biti sasvim mokra, a da nemaju nikakva sećanja da se nešto dogodilo. Mogu se probuditi sa pidžamom koja je okrenuta naopako ili izvrnuta na naličje, iako se potpuno jasno sećaju da su je obukli na uobičajen način kada su krenuli na spavanje. Čak se mogu probuditi i sa tuđom odećom.

Postoje i tragovi na telu koji ukazuju na vanzemaljski kontakt. Kontaktirani može naći mala udubljenja, ogrebotine, trougaone belege, kapljice gnoja u pupku, ravne, uzane posekotine, grupisane modrice, ili modrice u obliku otisaka prstiju, ubode organizovane u različitim obrascima. Mogu se pojaviti kvržice u blizini uha ili na čelu, može mu zvoniti ili zujati u ušima ili može osećati pritisak u ušima. Može imati česta krvarenja iz nosa od detinjstva i posle buđenja nalaziti krv na jastuku. Može patiti od hronične upale sinusa ili drugih nazalnih problema, kao i od hroničnih glavobolja, neobičnih senzacija u ušima ili iza ušiju ili u oblasti sinusa. Dodatni znakovi su bol u vratu, bol u genitalijama ili ukočenost čitavog tela. Može pokazivati snažnu osetljivost na određenu vrstu svetlosti i zvukova, a električni uređaji se mogu gasiti ili kvariti kada je u blizini.

Kontaktirani se mogu sećati da su bili paralizovani, nesposobni da daju glasa od sebe, da levitiraju ili lebde kroz zatvorene prozore i čvrste zidove i da su onda transportovani svetlosnim snopom do svemirskog broda u kome se odvijaju različite procedure.“ (JAR, Barbara Lamb ).

Elementi iz nezavisnih izveštaja kontaktiranih širom sveta se slažu u prilično konzistentnu sliku, kako u pogledu nekih aspekata samog ostvarivanja kontakta, tako i u pogledu pratećih aspekata ovog fenomena. Ovi brojni zajednički, prateći elementi će biti razmotreni u vezi sa tim određenim aspektima, dok će se naredni tekst pozabaviti samo nekima od tzv. spoljnih indikatora, za koje smatram da mogu dodatno osvetliti ovu pojavu ili izazvati važna pitanja u vezi sa njom.

 

Tragovi na telu

 
Većina fizičkih tragova može imati i sasvim drugačije i mnogo banalnije uzroke. Međutim, oni postaju veoma indikativni kada se razmotre u sklopu ostalih iskustava i putem poređenja više nezavisnih izveštaja. U njima tragovi na telu predstavljaju standardni, ako ne i neizostavni deo.

Ovi karakteristični belezi se po pravilu javljaju nakon buđenja, nikakav uzrok njihove pojave nije vidljiv i često nestaju već tokom nekoliko sati, mada bi se na osnovu prirode samih modrica očekivalo da traju duže. Sa druge strane postoje i tragovi koji traju i nekoliko godina. Javljaju se u vidu ranica, uboda, neke vrste opekotina, belega često grupisanih u određenu mustru, ogrebotina, modrica, kvržica i nalaze se na najrazličitijim mestima na telu. Pored belega na koži oteti izveštavaju i o drugim fizičkim promenama: osećaju mučnine, osipima, problemima sa vidom, opadanju kose, glavoboljama, zujanjem u uhu, problemima sa sinusima i slično.

Postoje tragovi na telu, koji bi mogli da ukažu na određene zahvate i da predstavljaju njihovu posledicu. U to bi spadali na primer lekarskim ispitivanjima utvrđeni tragovi operacija, koje nisu obavljene u realnom životu. Jedan od takvih primera se nalazi i u knjizi „Oteti“: pojava katarakte neposredno posle jedne otmice, posle čega su usledili problemi sa vidom i operacija. Lekar je izjavio da se na oku nalazio „ožiljak“, koji može biti posledica isključivo operacije, a da pri tome ona nikada nije izvedena.

U nastavku sledi izvod sa jedne seanse regresivne hipnoze, koja se bavila tragovima na telu. Tokom seanse Nina se vratila na događaje tokom jedne noći posle koje je otkrila tragove uboda na kolenu, kao i ranice u oblasti oko pupka i ispod grudi. Navešću i svesna sećanja koja su prethodila kontaktu date večeri, jer mi se čine indikativna. Obratite pažnju na razlike u reakcijama na samom početku iskustva i nešto kasnije:

„U noći pre toga paralizovala se od straha, jer je videla svetla i osetila da se oko njene sobe odvijaju neke aktivnosti. Obišla je čitavu kuću, od sobe do sobe, i pošto nije otkrila ništa sumnjivo, vratila se u krevet. Vrativši se u svoju spavaću sobu, pogledala je kroz prozor i ugledala malena blještava svetla nalik dijamantu kako prolazi kroz prozorsko okno kraj njenog kreveta. Bila su tako lepa, tako fascinatna, da je mogla samo da zuri u njih. Dok je zurila u njih, svetlo se pretvorilo u veće narandžasto svetlo.“

Ovde se prekidaju svesna sećanja. U nastavku sledi skraćeni izvod iz nešto duže seanse regresivne hipnoze, koji se odnosi samo na tragove, koji su pronađeni sledećeg jutra. Ostatak seanse možete naći na ovom linku, strana 139:

BARBARA: Da li želiš da postaviš neko pitanje?
NINA: Želela bih da znam šta su ovi ubodi na mojim kolenima?
BARBARA: U redu, hajde da saznamo. Hajde da vidimo šta se dogodilo sa tvojim kolenima.
NINA: Oni (odnosi se na Grejse, koji su pomenuti ranije tokom seanse) stavljaju ... oni nešto stavljaju ili nešto vade. Neku tečnost. Tečnost. Tečnost iz mog kolena. To je kao da koriste neki medicinski uređaj nalik slamki da bi izvukli tečnost direktno iz mog kolena. Ne boli, ne boli, ali oni uzimaju tečnost iz mog kolena. Proveravaju moje hemikalije. Uzimaju moju tečnost. Tečnost je prozirna. Ne liči na krv. Ne znam da li je uzimaju ili je ubrizgavaju. Hoće da vide šta se događa sa mojom krvlju kada se pomeša sa tim rastvorom, da vide da li će to biti delotvorno za ono što žele da urade, što god to bilo.
BARBARA: Iz kog kolena izvlače tečnost?
NINA: Iz mog levog kolena. Uradili su to dva puta, jer su prvo udarili u kost kolena. Ne mogu to tu da urade. Moraju lagano da se pomere do mekšeg mesta na kolenu, tako da mogu da zabodu iglu i odatle izvuku tečnost za sebe.
(NAPOMENA UREDNIKA: medicinski tehničar nam je rekao da je tečnost, koja okružuje koleno prozirna tečnost pod imenom „sinovijalna tečnost.” Ta tečnost deluje kao mazivo, koje omogućava lakše pokrete čašice.)
BARBARA: Idemo na desno koleno. Šta predstavljaju modrice (masnice) na tvojoj desnoj nozi?
NINA: Drže me da bi me zadržali dole. Njihovi prsti gnječe moju kožu, jer me drže na mestu.“ ("Peggy Fielding: „Barbara, A story od a UFO investigator").

Kao što je to slučaj i u završnom delu izvoda iz ovog izveštaja, neki belezi bi mogli ukazati na neku vrstu interakcije: na primer, čest oblik belega, o kojima se izveštava, je otisak ruke sa tri ili četiri prsta na nadlaktici ili bedru. Podjednako je česta i pojava ranica u obliku trougla, što bi takođe moglo da ukaže na zajednički izvor.

Neke od ranica i fizičkih tragova bi se mogle povezati sa saznanjima o drugim aspektima otmica, na primer implantima. Krvarenje iz nosa spada u ovu grupu i često je povezano sa sećanjima na odgovarajuću interakciju u „snu“, kao i kvržice, ispupčenja u uhu, često praćene zujanjem u uhu i osećajem pritiska u glavi.

Međutim, veliki broj ranica i njihov uzrok u velikoj meri izmiče kategorizaciji i čak i koliko-toliko utemeljenim pretpostavkama o njihovim uzrocima. Takođe i poznato svojstvo nekih od ovih belega da nestanu tokom nekoliko sati ukazuje da nije reč o uobičajenim tragovima.

Postoje spoljni indikatori koji bez mnogo sumnje ukazuju na fizički kontakt: okrenuta spavaćica/pidžama, buđenje sa tuđom odećom, trava u kosi ili prašina na cipelama i slično. Postoje svesna sećanja na fizičke kontakte sa vanzemaljskim bićima. Međutim, za razliku od ovoga, čini se da se ranice ne mogu u svim slučajevima jednoznačno prihvatiti kao indikatori fizičkog kontakta. Stvar komplikuje činjenica da belezi često prate sećanja na susrete koji pokazuju sve odlike interakcije ne na fizičkom, već na astralnom nivou.

U nastavku je jedan od mnogobrojnih opisa, koji se nadovezuju na kontakt koji je imao sve odlike ne-fizičke interakcije:

„(...) Nekako sam odoleo tim napadima po sistemu - ne dam - ne možete mi ništa... i borio sam se svom svojom rešenošću i snagom... uspevao sam da ih nadvladam, bar tako mislim... Međutim, u periodu od nekoliko dana svako jutro sam imao po dva nova belega na nozi. Kako da ti pošaljem sliku da bi mogla da ih vidiš? Nije bilo krvi, samo nešto nalik opekotini koja bi bila dva dana crvena a zatim potamnela i bez nekog svraba ili bola...4x po 2 = 8 kom. Tri komada još uvek imam i jasno se vide posle 5 godina. Eto toliko o tim događajima iz 2004...“ (forum „galaksija“, privatna poruka uz odobrenje).

http://img24.imageshack.us/img24/6551/belezi1.jpg

Pretpostavka da neki od belega na telu nastaju kao posledica neke vrste „zahvata“ na eterskom/astralnom telu ili interakcije na ne-fizičkom nivou i da se ove promene prenose na fizički oblik, bi mogla da baci zanimljivo svetlo na vezu između ovih planova, na našu unutrašnju anatomiju i međusobnu povezanost između njenih delova.

Međutim, iznela bih istovremeno i pretpostavku da neki od ovih tragova mogu da ukažu na neku vrstu „povratne sprege“. O tome će biti reči više, ako neki novi elementi ili iskustva osvetle ovo pitanje, za sada ću ostati kod zaključka da se belezi na telu mogu pokazati kao mnogo interesantnija i šira tema, nego što se to može učiniti na prvi pogled i kod koje nam odgovori na brojna pitanja još uvek izmiču. Kao što je to i inače često slučaj sa ovim fenomenom, belezi predstavljaju vidljive tragove interakcije, čiji nam puni smisao ostaje nedostupan, jer se odvija na planu koji ne poznajemo dovoljno.

U nastavku sledi još jedan lični izveštaj o promenama na telu. Ponovo treba naglasiti da ovakvi izveštaji ne predstavljaju usamljene pojave, već da se opisi veoma sličnih belega na telu gotovo redovno sreću u izveštajima i veoma često nadovezuju na svesna sećanja koja sugerišu kontakt.

„U Lizinim izveštajima se javljaju i mnogo specifičniji, fizički efekti. Uz mučninu i iritaciju očiju od kojih je patila posle nekih abdukcija ili snova o abdukciji, Liza je pronašla i modrice i ubode koji nisu mogli nastati ni na koji uobičajeni način.

Imala je dobro poznate belege, na primer, jedan na donjem delu desne noge, drugi na desnoj podlaktici, koji su bili stalni. Međutim, mnogo češće se izveštava o prolaznim belezima. U Lizinom slučaju to je bio trougao od kružnih modrica na bedru – trougao se javlja mnogo češće nego bilo koji drugi oblik – modrice razbacane na drugim delovima, kao na korenu nosa; na tabanu, stopalu i peti; zglobu šake; na ruci, veoma blizu pazuha; svuda oko kolena; na vrhu ruke.

Ipak, modrice nisu jedini belezi koji su se javili. Kao i Poli i drugi, Liza je pronašla povrede na laktu i ogrebotine na neobičnim mestima za koje je bila sigurna da nisu slučajno nastale. Posle jedne abdukcije u oktobru 1993. tokom koje se setila kako je bila u bazenu punom vode sa vanzemaljcima, pre nego što su je odveli u sobu za ispitivanje, Liza je pronašla ogrebotine preko donje strane leve vilice, kao i dve modrice u predelu pored levog kolena.

Svi ovi fizički efekti se veoma često javljaju u izveštajima o otmicama, kao i pojava krvi posle susreta na telu otetog ili na posteljini. To se događalo i Lizi u situacijama kada se krv nije mogla objasniti krvarenjem nosa ili nekom ozledom.“ („Oteti“ Liza).

Buđenje obuhvata još neke spolja vidljive elemente. U izveštajima se na primer javlja kako buđenje u okrenutom položaju, tako i potpuno budni „snovi“ uz elemente, koji ukazuju na kontakt, i prilikom kojih se javlja osećaj da se leži u okrenutom položaju. Paralelno sa time se izveštava i o buđenju u drugim delovima kuće, ili znatno ređe, na nekom sasvim drugom mestu. Period pred padanje u san može biti praćen karakterističnom paralizom, osećajem blagog strujnog udara (tzv. dizzy-efekat), naglim prestankom svesnih sećanja posle neobičnih događaja (viđenja svetala i sl.) ili osećajem „izvlačenja“ iz tela. Važno je napomenuti da paraliza može imati i druge, fiziološke uzroke, ali da je njena pojava i u situacijama, koje sadrže druge indikatore kontakta, veoma česta. Upoznavanje sa elementima ovog fenomena može omogućiti relativno jasno razlikovanje između ove dve stvari.

Odeća u neredu, pomenuta i u spisku spoljnih indikatora kod Barbare Lamb, se takođe javlja realtivno često. Primeri sa odećom za spavanje okrenutom na naličje ili naopako, ili čak tuđom odećom mogu ukazati na to, da barem neka od ovih iskustava imaju prirodu fizičkog kontakta. Oteti se takođe ponekad bude uz signale boravka napolju: osećaja hladnoće, sa mokrom kosom ili odećom, blatom na nogama i slično.

Izostanak uvida u istinske aktivnosti, koje su prethodile ovim promenama, nejasna i nerazumljiva sećanja, stvara neprijatan osećaj da postoji interakcija, da ona ostavlja vidljive tragove, a da pri tome nedostaje bilo kakav uvid u njenu prirodu i njen smisao.

Pred kontakt se može osetiti neobičan miris, uočiti neuobičajena promena svetlosti i senke, prestanak okolnih zvukova ili osetiti lake vibracije.

Nezavisno od svetlosnih efekata, koja potiču od NLO-kontakta, veliki broj otetih pominje pojavu neobičnih svetala u svom okruženju,. Ona variraju od „opažanja svetlosti krajičkom oka“, preko uočavanja neobičnih kontrasta između svetlosti i senke, opažanja svetla, koje dolazi ispod vrata ili kroz prozor, do jasnog viđenja svetlosnih kugli u svom okruženju. Ovi izveštaji se odnose na iskustva iz budnog stanja svesti, ne na hipnozu ili snove. u Svetlosne kugle se javljaju veoma često neposredno pre kontakta i istraživači im obično pripisuju bilo ulogu kontrole otetog, bilo svojstvo prenošenja vizija (scenarija virtuelne realnosti). Međutim, svetla se viđaju često i po danu, tokom svakodnevnih aktivnosti uz čestu primedbu „mislio/la sam da ih svi vide.“

Koliko viđenje svetala predstavlja zajednički element, toliko variraju njihovi pojavni oblici. Svetla dolaze spolja, iz drugih delova kuće ili se naziru kroz vrata. U vezi sa svetlima u kući javljaju se opisi: „male lopte svetlosti, koje kruže po sobi, četvorougao od svetla kako ulazi kroz prozor, svetlosni fleš, lebdeće, plavo svetlo, sfera užarene svetlosti, objekti unutar kojih se kreću crvena, zelena i žuta svetla, veliki srebrni disk, na kome rotiraju crvena, zelena i žuta svetla, velike i male lopte koje bacaju po kući crveno ili belo svetlo, plava, narandžasta i bela svetla koja bi dolebdela kroz prozor“ i mnogo sličnih opisa.

Česta viđenja NLO-a predstavljaju još jedan od karakterističnih pratećih elemenata kontinuiranih iskustava otmica. To se ne odnosi samo na NLO-snove (veza između snova i otmica će biti obrađena kasnije), već na viđenja NLO-a u potpuno budnom stanju.

Neka od ovih viđenja ukazuju na kontakt, čak i kada pri tome sećanje na sam susret izostaje, i tada su po pravilu – na sličan način kao u dva primera iz prethodnog dela - praćena iskustvom izgubljenog vremena, nekom vrstom trankvilizujućeg odgovora ili drugim indikatorima.

Međutim, mnoga viđenja NLO-a, koja se pominju u izveštajima, zaista ne prate karakteristični elementi, uobičajeni za kontakte, već bi se ona pre mogla svrstati u sasvim „obično“ viđenje NLO-a bez ikakve prateće interakcije. Ako se napravi makar i ovlašno poređenje između uobičajenih izveštaja o viđenju NLO-a i njihovog pominjanja u abdukcijskim izveštajima, neuobičajena učestalost postaje veoma uočljiva.

Jedno od objašnjenja za ovo bi mogla da bude sklonost našeg mentalnog aparata da selektuje one delove stvarnosti, koji se ne uklapaju u naš pogled na svet i jednostavno ih ne percipira. U slučaju kontaktiranih nevoljni susreti proširuju perceptivni okvir stvarnosti i omogućavaju percepciju.

Međutim, postoji još jedno moguće objašnjenje, koje je meni lično bliže. Ova pojava bi naime mogla da se nadoveže na već poznati zaključak ufologa, da se NLO-a nalaze u drugačijem opsegu frekvencije, od onih koje smo u stanju da opazimo. U tom slučaju bi češće viđenje NLO-a kod ljudi sa kontinuiranim iskustvima otmica možda moglo da se poveže sa određenom promenom frekvencija i možda moglo da se dovede u vezu sa porastom psi-sposobnosti, koji ponekad prati ova iskustva. Izveštaji o viđenjima NLO-a od ranijeg doba kod ljudi, koji su tek mnogo kasnije postali svesni svojih iskustava otmica, bi mogli pre da se povežu sa ovom tezom.

Ovo je, naravno, samo pokušaj objašnjenja jedne pojave koja je za nas još uvek povezana sa dosta nepoznanica i za sada neproverljivih elemenata. Pokušaj objašnjenja, postavljen na nesigurnim temeljima. Ipak, neuobičajena učestalost pominjanja NLO-a u abdukcijskim izveštajima ipak ostaje i po mome mišljenju izaziva veliki broj pitanja.

U drugu vrstu viđenja spadaju poznati crni helikopteri. Takozvani crni helikopteri su po svom prepoznatljivom izgledu vojne letelice, po pravilu bez oznaka, crne boje sa zatamnjenim staklima, koji se viđaju kako nadleću urbane:

http://www.metacafe.com/watch/811597/black_helicopters/

ili ruralne oblasti:

http://www.youtube.com/watch?v=hSlutmu-xiI&feature=related

Paralelno sa nadletanjima crnih helikopteri u SAD od sedamdesetih godina se javljaju izveštaji o takozvanim fantomskim helikopterima u Engleskoj.

Objašnjenja za ove prelete su različita: od američke vlade, koja nadzire svoje građane ili vojnih agencija, koji demonstriraju silu, sa ciljem uspostavljanja još potpunije kontrole. Ovi crni helikopteri, prepoznatljivog izgleda, su vidljivi i na nekim snimcima rušenja Svetskog trgovinskog centra.

Postoje teorije o „maskiranim“ NLO-ima i čak se mogu naći video-snimci na kojima je ovaj preobražaj uočljiv, ali čiju je autentičnost, kao i uvek kod ove vrste video-materijala, veoma teško utvrditi. Može se čak naići i na teorije da je reč o posebnim životnim oblicima ili nekoj vrsti holografske projekcije.

Kakva god da je priroda „crnih helikoptera“ njihovi česti preleti i česta viđenja predstavljaju sastavni deo iskustava otmica.

U nastavku nekoliko izveštaja:

„U aprilu 1993. Emi su susrela sa fenomenom, itekako poznatim svim otetima: crnim helikopterima. Pošto je prvi preleteo iznad njen kuće, zapisala je: „Oni zaista postoje – sada znam kako izgledaju.“ Od tada su se događali i drugi preleti, često kasno u noći sa učestalim kružnim nadletanjem njene kuće.“ („Oteti“, Emi).

"Crni helikopter, I deo, 18.11. 2002. Nešto me je probudilo u 7 ujutru. Shvatila sam da je napolju veoma glasan helikopter, koji je preletao, preletao, preletao. Kružeći. Ustala sam da to istražim, otvorila prednja vrata i izašla u svetlo, sunčano i vedro jutro. Sasvim sigurno, tamo je bio veliki, neobeleženi mat-crni helikopter vojnog izgleda, koji je kružio iznad zgrade preko puta moje. U vazdušnoj liniji usmeren tačno prema mojim prednjim vratima. U redu, pomislila sam, gledajući okolo da vidim da li to još neko čuje. Ali nije bilo nikoga od suseda. Odmah sam se vratila unutra i zatvorila vrata.
(...)
Šta je neobično u vezi sa ovim događajem: 1) Obično ne čujete priče o crnim helikopterima koji lete u urbanim oblastima uznemiravajući ljude; 2) Niko drugi nije uočio helikopter. Niko. Veliki vojni helikopter koji kruži iznad naših zgrada, praveći apsolutnu buku u 7 ujutru i niko čak nije promolio glavu da vidi šta je to???“ (Carissa Conti, Cheasing Fantoms, skraćeni izvod).

No, koliko god se crni helikopteri često sreću u izveštajima koji potiču na primer iz Amerike, napomenula bih da jedini izveštaj o neobičnim preletima na nekom ovdašnjem području, koji je do sada došao do mene, potiče iz Slovenije i bio je povezan sa postavljanjem orgonskog topa. Pored helikoptera u pismu su bile spomenute i druge neobične aktivnosti.

„Kada sam kristale aktivirao i redovito čekirao, tijekom vremena pojačavala se frekvencija preleta helikoptera i aviona, čudnih posjeta osoba(?) i oluja. Nekoliko je helikoptera imalo konveksna zrcala (mirror) sa veoma jakim svjetlom (usred dana).“ (forum „galaksija“, privatna poruka).

Mnogi istraživači povezuju nadletanja crnih helikoptera sa MILAB-om, odnosno sa vojnim otmicama, tako da ograničenost (za sada) ove pojave na samo određena geografska područja nije iznenađujuća.

Takođe, čini se da se i spominjanje NLO-a u vezi sa drugim iskustvima, koja bi mogla da ukažu na kontinuirana iskustva otmica, na ovim prostorima javlja ređe. Ovo je nesiguran zaključak, donet na osnovu relativno malog broja potpunih izveštaja, ali mi se čini da bi se ovaj trend ipak mogao ustanoviti. Kakve bismo zaključke mogli da izvedemo iz toga, predstavlja posebno pitanje.

Vremenski prekid


Jedan od elemenata, koji su uočljivi spolja, je i missing-time, odnosno vremenski prekid. Iz naše perspektive i u skladu sa našom percepcijom vremena vremenski prekid jednostavno znači da je vreme „nestalo“.

„Kod njega je bilo u ISTO vrijeme malo drugačije iskustvo: isto je bio budan i išao je na wc. Prolazi kraj nekog sata i on pokazuje 01.45 h, ode i obavi nuždu i odmah se vraća natrag. I opet pogleda na sat - a ono vidi 02.45 h !!! Ostao je zabezeknut, veli nikom nije rekao jer bi ga, naravno, proglasili pijanim/ludim/zdrogiranim ili štogod i da ga jedino ja razumijem i da se to jedino usudi meni reć“. (forum „galaksija“, Jack).

Već i racionalizacija može ponuditi seriju „objašnjenja“ za izgubljeno vreme, međutim, čini se da neobični vremenski prekidi često ostaju potpuno neprimećeni i da tek kasnija iskustva ili prisustvo svedoka omogućavaju njihovu verifikaciju. Veoma je indikativno da nedostaju u inače prilično detaljnom i adekvatnom pregledu spoljnih indikatora kod Barbare Lamb.

Koliko je pojava belega na telu gotovo neizbežni prateći element ovog fenomena, toliko je upadljiv i čest izostanak sećanja na izgubljeno vreme. Postoje izveštaji, koji obuhvataju klasičnu sliku kontinuiranog iskustva abdukcija od ranog detinjstva, uz gotovo sve prateće elemente, ali se na pitanje o sećanjima na izgubljeno vreme daje negativan odgovor. Ako se detaljnije razmotre različiti izveštaji, postaje uočljivo da je sećanje na missing-time u njima najčešće povezano sa prisustvom svedoka, koji ga potvrđuju, ili spoljnih okolnosti koji ga verifikuju.

„Planirala je da sa prijateljicom Brendom ode na nastup nekih prijatelja i napustila je kuću 30. oktobra nešto pre 19:00, da bi se odvezla do prijateljice. Vožnja je trebalo da traje oko petnaest minuta.

„Tek sam malo odmakla od kuće“ – ispričala je – „kada se pojavila jedna sova, leteći direktno ka mojoj šoferšajbni. Pomislila sam da će udariti u staklo, ali je u poslednjem trenutku blago kliznula preko krova bez kontakta. Nikada mi se tako nešto nije dogodilo i bila sam srećna što nije udarila u staklo. Nastavila sam put i stigla do Brende. Ona me je zabrinuta sačekala na vratima i pitala da li je sve u redu. Upitala sam: „Zašto?“

„Rekla je da kasnim, da me je pozvala telefonom i ostavila poruku na telefonskoj sekretarici. Bila je zabrinuta jer sam uvek dolazila na vreme, a bilo je već suviše kasno, tako da je pomislila da sam možda imala sudar ili nešto slično. Bila sam istinski iznenađena kada sam saznala da je 19:50. Nisam mogla da nađem objašnjenje za izgubljeno vreme,niti za jednu sekvencu, jer je trebalo da budem kod nje u 19:10, najkasnije u 19:15.“ („Oteti“, Džejn).

Iznela bih dosta čvrstu pretpostavku da izgubljeno vreme predstavlja gotovo obavezan deo ovih iskustava, nezavisno da li se ona javljaju kontinuirano ili sporadično. Izuzeci u pogledu nepostojanog sećanja na vremenski prekid, naravno, postoje, gornji primer spada u njih, ali se on uočava mnogo ređe nego što se po svoj prilici događa. Primer iz prethodnog dela sa duplim tračnicama sećanja sadrži i vremenski prekid, međutim, tokom samog iskustva on za osobu očigledno nije bio uočljiv.

Na osnovu sopstvenog iskustva, rekla bih da prateći trankvilizujući odgovor može biti objašnjenje za potiskivanje sećanja. Iako sam neposredno posle iskustva izgubljenog vremena uočila koliko je sati (i toga se kasnije jasno setila), u tom trenutku u tome nisam videla ništa neobično i iskustvo je jednostavno potisnuto kao nebitno za pamćenje.

Dok bismo „izgubljeno vreme“ možda i uspeli da uklopimo u svoje uobičajene predstave o fizičkim zakonima, ova vrsta iskustva je ponekad povezana sa elementima koji ih ozbiljno dovode u pitanje. Umesto vremenskog prekida ponekad se javlja neobjašnjiva promena lokacije, a da se pri tome čini da adekvatnog protoka vremena nije bilo. Upaljena cigareta i ista muzika u drugom izveštaju je element o kome bi vredelo razmisliti.

„Vozila sam ka prodavnici“ – sećala se – „i stigla do zaustavnog znaka. Nije bilo kola ni u jednom pravcu. Počela sam da skrećem. Sledeća stvar koje se sećam je kako se budim iz „praznog uma“ na (drugoj lokaciji) na Zapadnom putu. Pogledala sam u retrovizor i videla automobil parkiran na putu, koga nije bilo kada sam zaustavila kod znaka trenutak ranije.“ Iako je lokacija bila promenjena, nije uočila izgubljeno vreme. („Oteti“, Liza).

„Najhoror događaj mi se desio prije 2 godine kada sam frendicu trebala odvesti doma iz jednog lokala. Nismo pile alkohol niti pušile travu, tako da ne mislite da smo imale halucinacije. Oko 2 sata iza ponoći krenule smo u auto. Sjele, ja upalila radio, pjevala je Celine Dion. Zapalila sam cigaretu i upalila auto. Frendica stanuje u Španskom, a lokal je na Kajzerici. Krenula sam prema Horvaćanskoj i zadnje čega se sjećamo je semafor na Horvaćanskoj i Celine Dion koja zavija.Slijedećeg trenutka smo ispred table Sesvete! Ja sa istom pljugom u ruci i sa istom Celine Dion. Sjedimo u autu i gledamo se frendica i ja, i nemamo pojma gdje smo ni s koje strane Sesveta.“ (forum „galaksija“, Cordelia).

Postoje i izveštaji koji odaju utisak neke vrste „zamrzvanja vremena“, izolovanja od normalnog vremenskog toka, tokom koga se odvijaju određene promene i „subjekt“ zatim vraća u istu tačku vremenske linije iz koje je „izolovan“.

„Sledeći neobičan događaj se odigrao kada je imala deset godina. Bila je napolju i zastala je da pojede voće. Sećala se kako je mirno stajala, zagrizla voće i tada pogledala na dole i na nozi videla veliku posekotinu koja je krvarila. „Nisam znala šta da mislim“ – rekla je – „Kako je moguće da na nozi imam takvu posekotinu i da krvarim? Nisam se ni pomerila od prodavnice.“ Budući da nije obraćala pažnju na vreme, kako je to i inače slučaj kod dece, nije mogla da odredi da li je došlo do nekog vremenskog prekida.“ („Oteti“, Beti).

Kao i uvek kod ovog fenomena, i za ovaj izveštaj možemo pronaći bezbroj racionalizacija. One bi zaista možda mogle da pomognu, ali samo u pojedinačnom slučaju, odnosno da nema mnogo sličnih koji sadrže te iste elemente. Zbog ove činjenice ovakvi izveštaji prestaju da budu subjektivni doživljaji pojedinaca i nameću pitanja i izazov. Možda će njegovo razmatranje zahtevati da iz korena preispitamo svoju sliku o svetu i neke temeljne principe na kojima ona počiva.

Mnogi od izveštaja sadrže elemente, iskaze svedoka ili naznake drugog tipa, koje indiciraju da ova interakcija dolazi sa plana postojanja, na kome vreme ima drugačije karakteristike i na kome se ne proteže, odnosno ne percipira, linearno, već se pojedinačne sekvence vremena opažaju simultano, na sličan način kao što u našoj percepciji stvarnosti paralelno postoje različita geografska mesta.

Više detalja i samih izveštaja, a i samih teorija/modela o ovome u delu koji se odnosi na manipulaciju vremenskim linijama, a za sada jedan video koji ilustruje omeđenost percepcije, na način koji nam može biti shvatljiv.

http://www.youtube.com/watch?v=BWyTxCsIXE4&mode=related&search=

Abdukcijski izveštaji ne predstavljaju „dokaz“ za drugačiju prirodu vremena, niti se iznose sa tom namerom. Međutim, oni zaista izazivaju određena pitanja. Reč je o tome, kako navodi Dr. Viliam Baldvin, da, kada toliko mnogo ljudi prenosi i opisuje iskustva, koja ukazuju na postojanje realnosti, tako neuporedivo različite od naše svesne realnosti, to zahteva objašnjenje i to objašnjenje moramo potražiti otvorenog uma.

 

...

 

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta