galaksija.com

 

Gnostika

 VIII dio

 

Prevod: Arja

Jun 2009

 

 

Uvod



Boris Moravjev je svojom trilogijom „Gnoza“, pružio ezoterijski pogled na Čoveka, Univerzum i Put, razvijajući svaki od ova tri aspekta uzlaznom spiralom kroz tri ciklusa: egzoterijski, mezoterijski i ezoterijski krug. Veliki deo I toma, egzoterijskog ciklusa, je preveden i dat je odličan prikaz njegovih najvažnijih aspekata. Knjiga je dostupna na narednom linku kao i na prvim stranama teme „Gnostika“ i trebalo bi je istinski proučiti, kako teorijski, tako i praktično, pre nego što pređemo na „mezoterijski ciklus“, jer će u suprotnom materija, izneta u drugom tomu, ostati nedostupna.

Izvore, iz kojih „Gnoza“ crpi Znanje i inspiraciju, bismo verovatno najtačnije opisali kao ezoterijsko hrišćanstvo. Međutim, iako sadrži veliki broj referenci na Jevanđelja i Postanje, pogled na čoveka i ustrojstvo Univerzuma, koje nudi Moravjev, u ogromnoj meri odstupa od kanonskog hrišćanstva, hrišćanske dogme ili onog neodređenog pojma „hrišćanskog pogleda na svet“, odnosno hrišćanske konfesije, koja obuhvata veoma kontradiktorna uverenja. Ova kontradiktornost, odnosno unutrašnja nekoherentnost, ne bi trebalo da iznenadi: ona svoje poreklo ima u raspršenosti našeg bića na mnoštvo malih Ja, od kojih svako ima svoje sopstvene ukuse, poglede i uverenja, kao i u nedostatku kontinuiteta svesnosti/ budnosti koja bi nam mogla nešto reći o tom stanju u kome se nalazi naše biće. Pošteno sprovedeno samoposmatranje izaziva istinski šok. Ovaj nered ćemo uneti u svako znanje sa kojim dođemo u dodir, smeštajući deliće informacija u posebne ladice u svom umu i tumačeći ih u skladu sa trenutnim prioritetima svakog od tih malih ja.

Zbog toga se „unutrašnje“ znanje nikada ne može dati, ono se može samo steći.

Odstupanje od kanona ne znači da je Moravjev jednostavno ponudio neko „svoje“, subjektivno tumačenje parabola iz Jevanđelja. Reč je pre o pokušaju da se ispod pojednostavljenih i iskrivljenih predstava i nanosa interpolacija, pretvorenih u dogmu, otkrije i na način razumljiv modernom čoveku opiše upravo to unutrašnje ili ezoterijsko učenje, koje svoje ekvivalente ima u svim unutrašnjim sistemima. Ovo konkretno nastojanje donekle podseća na rad Eduarda Širea, koji u „Velikim posvećenicima“ prati istu ezoterijsku nit, razvijajući je u uzlaznoj spirali od Rame, preko Platona i Pitagore do Mojsija i Hrista.

Iako izvori, koje je pratio, leže u znanju sačuvanom u fragmentarnom obliku u nekim pravoslavnim manastirima i staro-hrišćanskoj literaturi, „Moravjev i sam priznaje da se tradicija u crkvi održala do beznačajnog stepena, da doktrina nije očuvana u celovitom obliku ili nije sakupljena u celini, iako se naglašava da učenik te tradicije nju mora poznavati na određenom nivou, da bi ona služila određenoj svrsi. Monasi sa Atosa priznaju postojanje Tradicije, ali kažu da ona nikada nije bila zapisana u celini. Da budemo precizniji, čini se da je monaški oblik preživeo na određenim mestima, ali je dodatno znanje, koje je potrebno da bi se napredovalo u svakodnevnom životu, raspršeno i važnost ove knjige leži u naporu koji je učinjen da bi se sakupile te raspršene informacije i učinile dostupnim u praktičnom obliku.“

Paralelno sa time upućeni čitalac će već od prvih redova lako prepoznati materijal Četvrtog puta, iznet u radovima Gurdjijeva i Uspenskog.

Odakle ova sličnost?

Objavljivanje „Gnoze“ su pratile kritike nekih Gurđijevljevih učenika da je reč o znanju ukradenom od Gurđijeva, koje je smešteno u hrišćanski okvir. Međutim, ovi komentari prenebrežu nekoliko važnih činjenica i uglavnom pre počivaju na emocionalnoj vezanosti za učitelja nego na „služenju ezoterijskom cilju“. U „Gnozi“ ćemo pronaći iznenađujuće produbljeno proširenje mnogih aspekata Četvrtog puta, koji svojim specifičnim kvalitetom u potpunosti potvrđuju svoju autentičnost, informacije i poglede koje na neke od njegovih elemenata bacaju svetlo sa druge strane prizme, omogućavajući znatno dublje razumevanje i – što je verovatno najvažnije – ponuđen je Put, metode rada na sebi, koje ni na koji način nemaju svoj izvor u samim Gurđijevljevim metodama, ali sa njima jesu na dubokom nivou veoma kompatibilne.

Drvo koje je posadio Gurđijev je dalo veoma bogate plodove: neke uspelije, neke manje, neke izrasle na samom drvetu, neke odnete vetrom do nekog drugog zgodnog mesta za rast drveća. Međutim, pažljivo čitanje „Gnoze“ će prilično jasno pokazati da ona ne predstavlja mladicu na drvetu Četvrtog puta, već samostalno izniklo drvo, slične vrste ali individualnih karakteristika, izraslo na istom plodnom zemljištu iz sopstvenog semena. Zato odgovor na pitanje „odakle potiču te sličnosti“ ne bi podrazumevao kalemljenje jednog izvora na drugi, već mnogo pre crpljenje iz istog izvora, koji očigledno pruža bogate plodove.

Gurđijev je, bilo direktno, bilo preko Uspenskog, u više navrata nagovestio ezoterijsko hrišćanstvo i manastirsku tradiciju kao jedan od svojih izvora ali je ovo zemljište oplodio metodama naučenim iz drugih izvora, na primer Sufi metoda. Ovo kombinovanje izvora ne proizvodi nikakav konflikt, niti narušava unutrašnju koherentnost informacija i metoda, jer na nivou „unutrašnjeg znanja“ između sistema, koje takvo znanje poseduju, postoji ako ne poklapanje, onda svakako komplementarnost.

Ova kompatiblnost počiva na zajedničkom razumevanju, koje ne potiče niti iz nametanja svog mišljenja drugima, niti iz zajedničkog verovanja u istu dogmu, niti u jalovoj i lažnoj „toleranciji“, koja traje otprilike toliko dugo dok se ego (koga inače nema) ne nađe povređen, već iz onoga što Gurdjijev u „Belzebubovim pričama svome unuku“ naziva „objektivnim umom“, odnosno stepenom čovekove sposobnosti da stekne objektivno razumevanje o sebi i svetu u koji je uronjen (koju ne treba izjednačiti sa materijalnom stvarnošću koju opažamo oko sebe).

Za razliku od ovog pristupa Moravjev je ovo znanje predstavio u skladu sa sistemom iz koga ga je i „stekao“, nudeći paralelno sa time Put za njegovu primenu u svakodnevnom životu.

Tako, kao što se navodi u predgovoru uz „Mezoterijski ciklus“ „knjiga pruža upravo ono što tvrdi da će pružiti – onima koji je proučavaju sa dovoljnom dubinom – ono što je Moravjev nazvao istinskom Gnozom ili istinskim samo-poznavanjem, koje obuhvata posebno četiri stvari:

Ona menja naš odnos prema samima sebi – omogućava nam na primer da razumemo ovu izjavu. I vodi do razumevanja onoga što se često opisivalo terminima kao što su: 'način na kojeg se Bog manifestuje kroz nekoga.'

To u nama obrazuje novu sposobnost da kontrolišemo različite delove uma, koji sada kontrolišu nas.

To nam ponovo pruža dovoljno znanja o našem „organizmu“, da bismo razvili metode da izbegnemo njegove slabosti i razumemo i na pravilan način primenimo metode, koje su razvijene u tu svrhu.

A to nam opet pruža puteve koji mogu biti potvrđeni u praksi buđenja srca ili, za one koji već poseduju takve puteve – nove ili potpunije puteve njihovog razumevanja i primene u praksi.“

Još nekoliko napomena u vezi sa odnosom sa Četvrtim putem, ovaj put u vidu subjektivnog doživljaja oba sistema. Mada pogledi i informacije iznete u „Gnozi“ nisu prijatni za našu Ličnost, koja sebi u stanju istinske hipnotisanosti pripisuje svojstva koja ne poseduje, Moravjev ne koristi Gurđijevljevo – rekla bih – potpuno svesno izazivanje „šokova“ i po mom mišljenju potpuno promišljeno stvaranje jaza između postojećeg i potencijalnog. Spolja posmatrano, rekli bismo da su te metode „šoka“ one koje će nas probuditi i otvoriti za razumevanje komplementarnog sistema, koji je teoretski nešto potpuniji i produbljeniji. Međutim, moje iskustvo je potpuno obrnuto: sa potpunom sigurnošću mogu reći da me je čitanje prvog toma „Gnoze“ istinski otvorilo i „probudilo“ za razumevanje Gurđijeva na mnogo drugačijem nivou nego što je to bilo prilikom prvog čitanja.

U ovim knjigama postoji nešto sa čime se povezujete iznutra na veoma dubokom nivou, kvalitet, koji bismo možda mogli nazvati „hranom“ za naš magnetni centar.

Treba takođe napomenuti da u ovom sistemu, bez obzira na njegovu autentičnost i unutrašnju koherentnost, jeste reč o jednom fragmentarnom učenju. Na nivou bića na kome se nalazimo, verovatno i na nivou postojanja koje nastanjujemo, možda potpuni sistem i potpuno razumevanje i nisu dostupni. Usled toga, pažljiv čitalac će uočiti delove gde se nedostajuće puzle dopunjavaju ili racionalizuju sopstvenim (subjektivnim) pogledom na stvari. Interesantno je da ćemo - ukoliko umemo da ih pročitamo - i od samog Moravjeva dobiti diskretne ali jasne ključeve za razlikovanje ova dva nivoa. Ova činjenica govori da nije reč o proizvoljnim racionalizacijama, poteklim iz nereda naših nižih centara, već pre počiva na jasnom sagledavanju nivoa sopstvenog bića, koje predstavlja pretpostavku za svaki dalji korak napred.

„Oni, koji mogu da naprave razliku između različitih nivoa znanja, će u ovoj knjizi naći gotovo neiscrpnu riznicu znanja koje vodi do istinske duhovne evolucije. Ali neophodno je prvo raditi za to razlikovanje. Bez toga, ne samo da nećete moći da napravite razliku između gnoze i njene imitacije, već vam ni ova knjiga neće poveriti svoju gnozu.“

Kao što je rečeno, „Mezoterijski ciklus“ predstavlja II tom trilogije. Knjiga počinje razmatranjem Oktava i položaja čoveka u organskom životu na Zemlji (hrane za Mesec). Da bi se uopšte mogla pratiti, neophodno je (ne samo) pročitati I deo, dostupan na ovom linku, i veoma je preporučljivo proučiti sistem Oktava iznet u knjizi „U potrazi za čudesnim“, jer će to veoma pomoći da se uspostave višestruke veze sa prenetim infomacijama.

U nastavku slede odabrani izvodi iz „Uvoda“, koji je nastao iz korespondencije posle objavljivanja I toma „Gnoze“, a zatim nastavak Potrage.

 

PREDGOVOR AUTORA


Prva knjiga „Gnoze“ je posvećena egzoterijskom ciklusu tradicionalnog učenja. Sledeća knjiga se bavi mezoterijskim ciklusom. Treća će razmotriti ezoterični ciklus u punom smislu te reči.
U sistematičnom podučavanju tradicije svaki od ovih ciklusa ima zadatak analogan trima osnovnim stepenima u opštem obrazovanju. Tako:

1. Egzoterijski ciklus korespondira sa osnovnim ezoterijskim obrazovanjem. Kao takav on učeniku pruža osnovne informacije koje su mu potrebne za njegov rad. On je u suštini ABC Doktrine;

2. Mezoterijski ciklus, nalik srednjoškolskom obrazovanju, pokušava da učeniku prenese elemente opšte kulture i da ga poduči metodi;

3. Ezoterijski ciklus korespondira sa višim univerzitetskim obrazovanjem.


***

Treba napomenuti, da je u svim ozbiljnim ezoterijskim učenjima osnovno obrazovanje prirodno gotovo uniformno. Kao i njegov srednjoškolski pandan drugostepeno učenje tradicije nudi mogućnost za prvu specijalizaciju: klasično ili moderno u svakodnevnom životu, monaško ili smešteno u ezoterijsko polje. Više obrazovanje je u oba slučaja specijalizovano.


***

U principu je prihvaćeno da niko ne može ići u srednju školu, ako pre toga nije završio osnovno obrazovanje, niti pohađati univerzitet, ukoliko nije usvojio sadržaj srednjoškolskog obrazovanja. Ova gradacija automatski selektuje oni koji su sposobni da postanu aktivni članovi kulturne elite u ljudskom društvu. Potpuno isto važi i na ezoterijskom polju, barem u teoriji. Međutim, u praksi se susrećemo sa neobičnim fenomenom. Nećemo na primer pokušavati da diskutujemo o Njutnovoj binominalnoj teoremi, a da nismo učili algebru, jer će bez toga svako mišljenje koje iskažemo biti bezvredno. Ipak, na ezoterijskom polju smo često skloni da donosimo sudove, a da prethodno nismo naučili čak ni začetke ove vrste znanja.

Sledeći isti pravac razmišljanja mi često zahtevamo jednostavnost od ezoterijskog učenja, zasnivajući taj zahtev na principu da Istina po sebi mora biti jednostavna. Iz toga zaključujemo da i pristup toj Istini takođe treba da bude jednostavan i da tako i metod koji vodi ka njoj mora da bude lagan za usvajanje. Ovaj argument je u potpunosti ispravan pod uslovom da smo i sami jednostavni, to jest prosti, u smislu u kome se on koristi u Jevanđelju. Na žalost, to nije tako zbog anarhije koja vlada među naših 987 malih Ja. Dug put treba proći od iskrivljenog stanja unutrašnjeg nereda do naše originalne jednostavnosti. Ovo je Put koji vodi tragaoca iz divljine ignorantnosti do Svetla Utvrđenja.

 

Iskustvo pokazuje da u praksi ta doktrina ’jednostavnosti’, ako se posmatra kao aksiom, odvraća učenika od tesnog prolaza i uzane staze koja vodi do Života. Rukovodeći se ovom kontra-istinom on veruje da stoji ispred vrata, dok u stvarnosti – iako nesumnjivo u perfektnoj veri – korača širokom stazom koja vodi u propast.

Ta doktrina jednostavnosti, tačna po sebi, ali pogrešno interpretirana, postaje zamka za naša srca koja su već suviše deformisana; opasnost koju bi trebalo prepoznati i izbeći.

[U stvari, ovaj zahtev za jednostavnošću je tipičan za sadašnje doba, gde se učitelji procenjuju na osnovu njihovog televizijskog nastupa i njihove sposobnosti da objasne. Posledica traženja objašnjenja koja su ’odmah jasna’ je da ono limitira naše znanje na ono što može biti smešteno u okvir onoga što posmatramo kao blisko i u stvari nas ograničava na znanje koje leži u okviru granica onoga što već znamo. Zahtevati da ono bude odmah jasno znači okrenuti se od znanja koje je istinski novo za nas. (prim.ured.)]


***
 

Već smo rekli da prva knjiga „Gnoze“ predstavlja priručnik osnovnog ezoterijskog učenja u skladu sa Tradicijom Istočnog ortodoksnog hrišćanstva. To u stvari nije više nego ABC ovog Znanja. Ipak, ponekad se tvrdi da je „Gnoza“ teška knjiga za čitanje. Iako njen tekst ne koristi specijalizovanu terminologiju, ovaj komentar je dobro utemeljen. Činjenica je da sadržaj nije jednostavan i logički ne možemo očekivati da učimo teško gradivo bez muke. Ova očigledna kontradikcija se objašnjava činjenicom da je knjiga namenjena nužno ograničenoj publici; čitaocima koji po svojoj prirodi imaju predispozicije prema ezoterijskoj kulturi. Međutim, opseg, u kome se „Gnoza“ proširila, je daleko premašio očekivanja. Elita među kojom je ova knjiga naišla na odgovor se pokazala veoma velikom.

Ovaj predgovor je posebno namenjen korespondentima koji su pokrenuli probleme opšte prirode u vezi sa našim Ciljem i našim radom. Ove dve tačke su blisko povezane i obrazuju dve strane istog pitanja. Veoma stara poslovica, citirana u Jevanđelju po Luki smešta problem u pravi kontekst. On piše: ’radnik je vredan svoje zarade.’

To znači da na ezoterijskom polju, kao i u svakodnevnom životu, čovek zarađuje platu za službu koju obavlja. Međutim, spoljašnji život, sastavljen od A uticaja, omogućava čoveku da stekne bogatstvo bez rada; na primer, špekulišući, putem bilo koje vrste nekažnjivih zloupotreba i drugim načinima, koji su manje ili više nepošteni, ali ne prelaze granice utvrđene ljudskim zakonom. O njima je rečeno da su ’deca ovog sveta u ovoj generaciji pametnija nego deca svetla’. Sa druge strane, na ezoterijskom polju mi ništa čisto i istinito ne možemo steći bez rada, a time i ništa lepo bez truda, čiji je zbir i važnost jednak rezultatu kome stremi radnik. Nasuprot tome, vrednost rezultata koji postignemo za sebe, je uvek jednak, kvantitativno i kvalitativno, meri truda uloženog u sticanje ezoteričnog znanja.

Naglašavamo: čisto i istinito i time stalno. Moguće je i steći takozvane ezoterijske rezultate koji ne samo što su nečisti, već su lažni i tako prolazne prirode.

Ovde ukazujemo na široko polje okultizma, gde deca ovog veka, sposobnija nego deca svetla, pokušavaju da primene svoje sposobnosti iza granica vidljivog sveta. To se odvija u onome što nazivamo „misticizam fenomena“. Na to ćemo se vratiti kasnije.


***
 

Ukoliko tragalac započne sa negativnim pristupom i osećajem inferiornosti i nezadovoljstva – pristupi ezoterijskom polju, rukovodeći se željom da u njemu nađe lično i time nečisto zadovoljenje za sebe samog, neće biti u stanju da napreduje daleko tim putem.

Ukoliko nastavi, propašće. Greška u konceptu, napravljena na početku, će ga neminovno voditi ka ’misticizmu fenomena’. Njegov aktivan oblik je već spomenut u prvom tomu ove knjige.

Istinsko ispunjenje, „nagradu“ koju pominju Jevanđelja, učenik će pronaći samo služeći ezoterijskom cilju/delu.

Pažljivi čitalac će iz ovoga izvesti praktične zaključke: čovek mora pronaći istinski ezoterijski zadatak, koji će preneti u svet, mora sebe učiniti korisnim u tom radu i aktivno učestovati u njemu.

To je značenje parabole o žeteocima u kojoj se kaže:

„I koji žanje prima platu i sabira rod za život vječni, da se raduju zajedno i koji sije i koji žanje. Ja vas poslah da žnjete gdje se vi ne trudiste; drugi se trudiše, a vi u posed njihov uđoste.“


***


U poglavlju V ovog toma ćemo dati opšti pregled evolucije adamičnog čovečanstva sa ezoterijske tačke gledišta.

Organski život na Zemlji, sa adamičnim čovekom na čelu, evoluira pod okriljem Apsoluta II, Hrista, koji među nama deluje preko onih ljudi, koji su sposobni da budu korisni (da daju plodove, prim.prev.), to znači, da preuzmu aktivnu ulogu u tom radu.

Razlikovanje između A i B uticaja je ono, preko čega tragalac može doći u kontakt sa jednim ili više ljudi ’žeteoca’. Onda, ako zaista razume o čemu je tu reč, može pokušati da igra ulogu u njihovom radu. Pretpostavka za to je – to smo naglasili više puta, ali ćemo ponoviti još jedanput – je da on može da bude koristan (da ima šta da da). Na ezoterijskom polju to nije niti nepotizam, niti preterana tolerancija. Još manje je reč o dobrotvornim ustanovama. To su (sve) odnosi koji se ne protežu izvan zone A uticaja. U ezoterizmu više nego bilo gde drugde – i to je razumljivo – čovek je vredan koliko zavređuje. On biva zaposlen u skladu sa potrebama i plaćen za svoj trud.

Ukoliko već može da bude koristan u svom običnom stanju, stvoren je da prođe kroz ezoterijsko učenje zanata. On će onda napredovati u skladu sa svojim ’talentima’, drugim rečima svojim unutrašnjim predispozicijama i svesnim naporom koji čini.

Razmotrićemo slučaj koji Jevanđelje naziva grabežljivim vukovima. Isus je rekao: „Čuvajte se lažnih proroka, koji dolaze preobučeni u jagnjeću kožu, ali su iznutra grabežljivi vukovi.“

I dodao je: „Poznaćete ih po njihovim plodovima.“

Za ezoterijski nerazvijenu osobu je teško, ako ne i nemoguće, da samostalno razlikuje lažne proroke. Ona će ih mnogo lakše prepoznati po njihovim ’plodovima’, vidljivim rezultatima njihovog rada, koji služe kao znaci. Tradicija poznaje i prenosi čitavu Nauku o znakovima. (...)


***


Da bi se ove ideje bolje ukorenile u umu, ponovićemo ono što smo rekli ranije:


1) Konačni cilj koji se čovek može nadati da postigne ezoterijskim radom je da postigne drugo Rođenje i tako nadvlada Smrt. Taj cilj je eksplicitno definisan u Svetom Pismu i detaljno komentarisan u Tradiciji Doktrine. To je Spasenje.

2) Uz retke izuzetke, učenik ovaj cilj može postići samo kroz težak i metodičan rad. Zbir svesnog truda koji je potreban je direktno propocionalan degeneraciji Ličnosti. On je po pravilu veliki, mnogo veći nego onaj koji se zahteva na primer od studenta u vreme kada on počinje svoje osnovno obrazovanje dok ne stekne doktorat, uspešno odbranivši svoju tezu.

3) Određeni karakter ovog truda – kao što smo rekli u prvom tomu i koji ćemo ovde još jasnije razmotriti – je da rad, koji učenik obavlja na samome sebi, mora da nosi pečat buđenje emocionalnih funkcija, koje su po pravilu u dubokom snu, pogotovo kod civilizovanih ljudi našeg doba. To buđenje, taj plamen, je izraz stanja i tačka odvajanja, koja vodi do uspeha: da bi napredovao, čovek mora da gori. Vatra, koja samo tinja ispod pepela, nije dovoljna. Poseban metod je dopustiti učeniku da razgori nedovoljnu vatru i da je raspiri kada zgasne.

4) Iako je cilj rada evolucija pojedinca, ovaj rad na sebi se ne može obavljati u vakumu, tj. isola tion. Zakon je jasan: ’radnik je vredan svoje zarade.’

Drugi način da se ovo kaže je da se akumulacija ezoterijskih vrednosti ne može obaviti načinima, koji se primenjuju u svakodnevnom životu; egoističnim načinima. Istinski ezoterijski rad je okrenut u dijametralno suprotnom pravcu od egoizma.

5) Tako učenik ne sme dozvoliti sebi da se zavarava opsenama koje ga čekaju na drumu, već se mora naoružati snažnom verom i postojanom hrabrošću, koje će mu omogućiti da pronađe praktične načine da započne neki Ezoterijski rad koji se iznosi u svet.

6) Zbog toga želja u slabinama i vatra u srcu nisu dovoljni. Ukoliko to ostane bez specifične praktične ezoterijske primene, sile tog duhovnog napretka, te tenzije, koja je raspaljena, će se pretvoriti u dim. Svaka sila zahteva definitvnu tačku svoje primene i bez toga se raspada i rastura. Pre nego što ta snaga može da bude primenjena, učenik koji traži ezoterijski rad mora takođe biti koristan. Njegov zadatak počinje time, tj. kada se pomeri od reči i aspiracije do akcije. Njegova ’plata’ će automatski rasti do stepena, do koga dovrši taj posao.

7) Tragalac je slobodan da bira. Disciplina se prihvata dobrovoljno, ali ona je gvozdena. Učenik u svakom trenutku može prekinuti rad i vratiti se interesovanjima sveta. Međutim, on će ostati „indoktriniran“, jer će učešće u ezoterijskom radu postepeno sve više otvarati njegove oči, činiti da boje spoljnog sveta za njega blede i potresati njegov stari sistem vrednosti. Sloboda izbora i inicijativa koja se zahteva od tragaoca nosi sa sobom opasnost: da zameni pogrešno za tačno; nečisto za čisto, da dopusti sebi da postane predmet sablazni „moći“ itd. Ukoliko takve greške počini čisto i plameno srce kao posledicu iskrene namere, ono sebe ne dovodi u smrtnu opasnost. Biće upozoren na vreme, čak i ako nastavi da pravi tu grešku. Slučaj sa razgovorom Svetog Pavla na putu za Damask nam pruža ubedljiv primer.

Prava opasnost, koja može voditi do smrtnog greha, konačni mat, se javlja kada nečisto srce traži da mu služe više psihičke sile radi njegovih egoističnih ciljeva. To je baruština.

Neobičan se fenomen odigrava u čovekovom umu kada razmatra po pravilu hermetičke (zatvorene) teorije i činjenice ezoterijske oblasti. Već smo ga spomenuli, ali je on dovoljno vredan pomena, da bismo mu se još jednom vratili sa malo drugačije tačke gledišta, jer je pitanje važno.

U prirodnim naukama, čistim moralnim ili primenjenim, opšte je prihvaćeno da čovek mora biti dobro verziran, pre nego što može dati validno mišljenje. Da bi govorio ozbiljno, čovek mora da govori o onome što zna, što pretpostavlja prethodno proučavanje.

Potpuno je drugačije na ezoterijskom polju. Ovde verujemo da smo kompetentni, a da nismo završili elementarno obrazovanje. Mi donosimo sudove pre nego što smo razvili sebe u ispravan instrument, kojim ćemo prosuđivati. Ipak, mi znamo da slično može biti shvaćeno, razmotreno i prosuđeno samo preko nečeg sličnog ili višeg. Bez toga, svi sudovi, diskusije i saveti o ezoterijskim činjenicama se mogu porediti sa procenom i izražavanjem mišljenja o bojama od strane nekoga ko je rođen slep.

Upravo kao što je svet u kome živimo zatvoren i nevidljiv za dete u majčinoj utrobi do buđenja rođenjem, tako su i viši planovi Života, astralni i spiritualni, na sličan način zatvoreni i nevidljivi za nas sve do našeg drugog Rođenja. Do tada, čovek samo može da pravi hipoteze i da se nadovezuje na svedočenja autora, koji su se dva puta rodili. On neće biti u stanju da donese ispravne sudove o tim činjenicama, autorima i ljudima, dok ne bude prešao drugi Prag. Tada, postavši spiritualan u značenju u kome ga koristi Sveti Petar – i samo tada – ’čovek … prosuđuje sve (sudi svemu), a njemu niko ne sudi’. Apostol kaže u objašnjenju: …već imamo um (inteligenciju, grčki: nous) Hrista.’

Identifikujući se sa istinskim T, monadom Hrista, pojedinac stupa u direktnu vezu sa Svojom inteligencijom.
 

***


To se čini sasvim jasnim. Ipak, neobični fenomen, koji je već pomenut, je opšte mesto u današnje vreme i čak ljudi odlične vere – da ne pominjemo ostale – ostaju pri tom stavu.

Ovaj fenomen nastaje usled dva principijelna razloga. Prvi je opšta tendencija čoveka da sebi pripisuje svojstva, koja u spoljašnjem čoveku postoje samo kao potencijal; a drugi je, kao posledica toga, podsvesno obožavanje Ličnosti, za koju se smatra da je svemoguća na svakom planu.

Skromnost je neophodna za istinski ezoterijski rad, ali njen nedostatak je dodatno pojačan kod mnogih ljudi, koji, barem u teoriji, imaju sposobnost da prodru u vančulne oblasti.

Um naše civilizacije je gladan fenomena i to je glavni razlog za lutanje. Kreator divota tehničkog napretka, taj um – kada primeni sebe na vančulne činjenice i ideje – primenjuje sebe instinktivno onakvog kakav jeste.

Ali vančulni svet nije nedeljivo jedinstvo kao materijalni svet. Naprotiv, mi tamo možemo razlikovati mnogo različitih planova i neba.

Nemojmo zaboraviti da je svaki Kosmos pun života. Ako sledimo bočnu oktavu paralelnu sa Velikom Oktavom otkrićemo na našoj planeti dva viša plana iznad našeg plana organskog života. Krećući se od nižeg ka višem, nalazimo bočno SI koje korespondira sa FA velike Oktave i sa Mezokosmosom; tada bočno DO koje korespondira sa SOL Velike Oktave sa Deuterokosmosom, Kosmosom Apsoluta II, Hrista.

Za zemaljskog čoveka to je najviši mogući nivo, spiritualni plan, treće nebo Svetog Pavla, dok je srednji plan plan psihe.

Ta celina, prikazana na dijagramu, obrazuje trougao koji sadrži šest faktora; pet nota; i interval između DO i SI ispunjen voljom Apsoluta II, koja je Ljubav.





 

 Posmatran od gore, srednji nivo sadrži elemente, koji osiguravaju pojavu, a zatim i egzistenciju psihe i psiho-fizičke egzistencije organskog života na Zemlji. (Pojava i fizička i psiho-fizička egistencija dolaze odnekud drugde, ali na to ćemo se vratiti kasnije.). Taj nivo je ispunjen voljom Apsoluta II i sadrži atmosferu u najširem smislu te reči: Mezokosmos. Ovaj plan sadrži nekoliko psihičkih planova, od najgrubljeg (SI) do najfinijeg (Ψ).

U ezoterijskom radu mentalitet, sklon fenomenima, traži činjenice. On traga za manifestacijom koja potvrđuje da je taj rad dobro zasnovan ili jednostavno zadovoljava svoju radoznalost. Tu leže spomenute sablazni i najveća opasnost. Jer često je moguće sasvim lako izvesti željene činjenice iz domena SI u koji spada i ljudska Ličnost. Kada je čvrsto usidrena u fizičkom telu, ona po pravilu ne može da uspostavi direktnu vezu sa tim planom. Međutim, određene osobe, poznate kao senzitivi, poseduju unutrašnju ili stečenu sposobnost da u svakom trenutku oslabe veze Ličnosti sa fizičkim telom tako da su bez ezoterijskog razvitka u stanju da se povežu sa ovim planom – sa najgrubljim slojevima SI.

(Napomena: Novije informacije o tim planovima potvrđuju da do ovog „uspostavljanja direktne veze“ sa tim planovima ne dolazi baš toliko „spontano“, već je uveliko potpomognuto od strane entiteta koji ga naseljavaju, u vidu astralnih otmica, opšte rasprostranjene pojave „sejanja misli“, telepatske komunikacije ili „instaliranja misije“.)

„Činjenice“, izvedene na taj način, ljudi koji ih traže često posmatraju kao nešto što dolazi sa duhovnog plana ili barem sa finih nivoa tog plana  Ψ koji izražava volju Apsoluta II, jer je u direktnom kontaktu sa Njim i ispunjen Njegovom Ljubavlju. Plan Ψ je plan Individualnosti (izvedeno od individualnost u smislu onih koji su postigli ezoterijski razvitak), Svetaca i entiteta tog reda, koji nose misiju na različitim nivoima. Nasuprot tome, planovi nivoa SI su prostrani rezervoar psihičkih entiteta koji nemaju kontakt sa višim planom, uključujući diskarnirane Ličnosti, koje tu obično borave, čekajući svoju drugu Smrt – negativni ekvivalent drugog rođenja. To se uobičajeno događa četrdesetog dana posle smrti fizičkog tela.

Tradicija izričito upozorava tragaoca od kontakta sa tim planovima koji su opasni i puni najgorih iluzija. U monaškoj ezoterijskoj praksi se izgovaraju posebne molitve protiv uticaja ove vrste, posebno onih vizija koje tako često rezultiraju iz istraživanja određenih učenja, čak i ako iza toga stoji dobra namera. Te molitve se spominju da bi se izbeglo padanje u mističnu zamku koja se manifestuje na sledeći način.

Često se dešava da entiteti koji pripadaju domenu SI traže kontakt sa ljudima – tačnije, sa onima koji žele da uspostave kontakt sa drugom stranom. Cilj tih entiteta je da se umešaju u zemaljski plan; da iscrpe vitalnost i tako ispune nezadovoljene želje koje su poneli iza fizičkog plana.

Snaga intervencije ovih entiteta se meri lakovernošću na koju naiđu. Ortodoksna Tradicija ih klasifikuje u kategorije malih đavola ili đavolčića. Žudnja da se dožive ’čuda’, ’vizije’ itd. stvara atmosferu pogodnu za njihovu pojavu, koja može poprimiti različite oblike, ponekad uočljive čulima. Da bi sebi dali na važnosti, te prikaze uzimaju sebi imena značajnih ljudi, kao i svetaca i arhanđela.

Preko Nauke o Znacima (indices) Tradicija podučava metodu, koja nam omogućava da prepoznamo ovu vrstu psihičkih pojava i podatke, za koje se suviše često pretpostavlja da dolaze sa viših planova.

Iz tog razloga treba naglasiti da se u fenomenološkom (sklonom pojavnom) umu civilizovanog čoveka naše ere, pravo i lažno ezoterijsko učenje lako izmeša. Ova zbrka je po pravilu uvećana okruženjem u koje je čovek smešten, Mixtus Orbis. Ova zamršenost se ispoljava u svim domenima naših duhovnih stanja, koja su u nama po pravilu neizbalansirana jer je navika laganja postala naše druga priroda. Unutrašnja sposobnost da se neposredno razlikuje istina od laži je tako izgubljena i čovek, čak i veoma kulturan i obrazovan, postaje izrazito lakoveran, posebno u ’mističnim’ oblastima. Ovaj disbalans deluje na nas u skladu sa zakonom: ’lakovernost je obrnuto proporcionalna veri.’ Drugim rečima, što je slabija naša istinska vera i time čiste emocije, to više raste naša lakovernost, poprimajući često groteskne oblike.

U tom mehanizmu možemo posmatrati poznato delovanje Generalnog Zakona: da inspiriše čoveka, koji traži Put idejom da je već na putu. To je najlakši i najčešći način da se tragalac, koji nije imao dovoljno opomena, skrene sa uzane staze koja vodi ka Životu.


***


Ideje iznete u Predgovoru su grupisane u celine, da bi odgovorile na različita pitanja čitalaca prvog toma „Gnoze“. U zaključku bismo im još skreneli pažnju na jedinstvenu vrednost njihove Ličnosti, vrednost koja je neprocenjiva uprkos svih njenih nedostataka i slabosti, čak i kada se čini da je jadna, mizerna i ponekad groteskna.

Mora se dobro razumeti da ljudska Ličnost, u nezavršenom stanju u kome je zatičemo, predstavlja naš jedini instrument za ezoterijski rad. Čak i više, ona je poklon, ona je talenat koji nam je Gospodar dao, kako bismo mogli učiniti da ona donese plodove.

Moramo zbog toga raditi sa ljubavlju – i svom svojom snagom – budući da ne znamo kada će Gospodar doći i zatražiti račun.

 

GNOZA
 Drugi tom

PRVI DEO


 ČOVEK

PRVO POGLAVLJE




U prvom tomu smo nastojali da pružimo čitaocu žednom znanja metod rada koji mu može omogućiti da počne potragu za Putom koji vodi do Istine i odatle do Života. Elementi znanja izloženi u njemu u stvari predstavljaju alatke, kojima čovek može raditi na sebi.

Naše proučavanje se nastavlja u istom okviru: Čovek, Univerzum i Put i imamo isti cilj: da pomognemo istrajnom tragaocu da nastavi svoju evoluciju dok konačno ne dostigne tačku, gde će nadvladati Smrt. Međutim, dok se naše proučavanje u prvom tomu bavilo čovekom kao izolovanom jedinkom, sada ćemo ga sagledati u većem kontekstu organskog života na Zemlji, čija evolucija osigurava razvoj Zraka Stvaranja.

Ovaj metod će nam omogućiti da organizujemo svoje proučavanje unutar prirodno-naučnog okvira u kome nastavni plan korespondira sa strukturom proučavanog predmeta.


***

Hajde da sada istražimo i pokušamo da razumemo opšte značenje evolucije organskog života, razmatrajući ga u njegovoj celovitosti kao organ naše planete. Istovremeno ćemo pokušati da odredimo čovekovo mesto u tom organu i misiju koja mu je poverena.

Organski život na Zemlji je osmišljen i nastao u određenim kosmičkim uslovima. Moderna nauka nam daje opšti pregled njegovog rasta i razvoja.

Setićemo se da note LA, SOL, FA bočne oktave korespondiraju sa čitavim organskim životom i da svaka od njih reprezentuje jedan od tri elementa: čovek, fauna i flora. Zajedno oni obrazuju transmitersku stanicu za kosmičku energiju popunjavajući interval između FA i MI Velike Oktave i učestvujući na taj način u normalnom razvoju našeg Zraka Kreacije.

Čitalac je shvatio važnost razlikovanja pojmova rast i razvoj. Došao je trenutak da damo precizniju definiciju ova dva pojma.

U najopštijem smislu, proces kreacije prati silaznu oktavu: u njoj moramo razlikovati tri stepena, koji se nadovezuju jedan na drugi:

- Čitava kreacija je osmišljena u noti DO. Ona dobija svoj prvi impuls od volje i snage Kreatora, koji popunjava interval između DO i SI: tako je Ona rođena.
- Proces rasta počinje u tom trenutku. On normalno prolazi kroz četiri stepena, prateći note SI, LA, SOL i FA. Rast se završava u noti FA.
- Kreacija se tada suočava sa sledećom alternativom: ili se mora razviti kroz note MI i RE ili će se degenerisati. Njena sudbina tako zavisi od mogućnosti da ispuni drugi interval između nota FA i MI. Jednom kada je taj interval pređen, razvoj će se nastaviti kroz dva sledeća stepena. Uspeh ovog rada se javlja kao DO sledeće oktave.

Pojmovi rast i razvoj se često mešaju. Iako ih neke discipline, kao na primer bilogija, razlikuju, linija koja ih razdvaja nije uvek jasno definisana. Ono što je upravo pomenuto će omogućiti čitaocu da iznova razmisli o primerima datim u prvom tomu, počevši od Kreacije na dole ka opštem dijagramu Puta. U tom poslednjem slučaju on će bolje shvatiti razliku koja postoji u prirodi dva dela Puta: Stepeništa, koje korespondira sa pojmom rasta i pravim Putem koji simbolizuje razvoj.

Ipak u opštim terminima moramo opisati prirodu i značaj sile koja ispunjava interval između nota FA i MI. Videli smo da je ta sila rođena iz bočne oktave koja izranja iz note SOL prve oktave i da tada združeni trud ispunjava interval.

Ukoliko se vratimo na gornju definiciju, možemo reći da rast bočne oktave omogućava razvoj kreacije u skladu sa glavnom Oktavom.

Ovaj zakon se odnosi na svaki oblik Kreacije, od Velike kosmičke Oktave do najrudimentarnijih ljudskih delatnosti. Pravilno shvaćen, on uključuje neofitovo putovanje od prvog Praga do kraja Puta.

Sada ćemo se vratiti organskom životu na Zemlji. Rastom ovog organa može i mora biti dovršen razvoj našeg Zraka Kreacije, jednog elementa Velike kosmičke Oktave. Ali koji stepen je dostigao rast organskog života na Zemlji danas i kakve izglede on pruža za razvoj Zraka Kreacije?

Informacije, koje su pružile istorija prirode i antropologija nam omogućavaju da pratimo evoluciju rasta organskog života od veoma davnih dana. Čak i ukoliko ne znamo kako je on nastao, barem možemo predstaviti sebi stepene rasta kod različitih komponenti organskog života. Kao i svaki rast, on ima dva aspekta: kvalitativni i kvantitativni.

Videli smo da je životodarni (franc: vivifiant) uticaj energije od Apsoluta I rezultat toka (fluksa) i kontra-kretanja (kontra-fluksa) talasa koji se rasprostiru duž Zraka Kreacije. Isti fenomen se javlja duž bočne oktave: rast organskog života se odvija u postupnim stepenima i kao energija iz Apsoluta II izaziva odgovor. Na isti način, kada je seme posejano, potencijalna energija sakupljena u njemu poprima kinetički oblik kao rast i izaziva odgovor od tla.

Kao i u svim silaznim oktavama, energija iz Apsoluta II poprima muški karakter; ona prodire unutar onoga (franc: dans le milieu), gde se odvija aktivnost kao u nekoj vrsti materice; i to se dešava do stepena da se duž bočne oktave na gore proširi njena reakcija, koja čini da se pojavi organski život. To je uvek manifestacija istog Zakona Nastanka – o kome je napravljena aluzija u formuli Otkrovenja. 'Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime i on sa mnom.'' („Otkrovenje, III/20).

Ljubav iz Apsoluta II, oživljavajuća muška energija, se projektuje u ogromnom mnoštvu na dole duž bočne oktave. Ali konkretan rezultat ovoga, rođenje organskog života se odvija samo kao odgovor na poziv, neka vrsta uzvratnog toka ženske energije. Napredujući na gore do tog intervala, ova energija ponovno uspostavlja ravnotežu – koja je bila prekinuta u srcu praznine (void) akcijom Ljubavi iz Apsoluta II koja ju je narušila – kroz živuću realizaciju. Ženska energija prvo dostiže notu FA, tada raste ka SOL i konačno dostiže LA. Drugim rečima, organski život na Zemlji se javlja u pravcu suprotnom akciji Ljubavi; prvo u obliku flore; zatim faune i najzad čoveka, iako se to u prvom trenutku može učiniti paradoksalnim.

Unutar svake od ovih nota možemo videti isti kompleksan proces rasta i razvoja. U svakom od ova tri slučaja taj proces sledi silaznu unutrašnju oktavu. On je izazvan impulsom uzvratnog toka (reflux impulse), koji onda služi kao aktivna sila koja osigurava opšti rast organskog života. Da bi se nastavio razvoj, neophodan je naknadni dobrovoljni napor.

U oktavi biljnog života to se manifestuje kao poljoprivredni – rad. Svesni, dobrovoljni napor kultivatora je taj, koji ispunjava interval između FA i MI ove lestvice, tako da Zemlja umnožava svoje plodove. Ako bi taj napor prestao, voćnjaci bi se vratili u primitivno stanje a ruža bi ponovo postala šipak. Potpuno isto važi i za životinje i samog čoveka, kao što ćemo videti kasnije.

Taj proces razvoja, kako smo ga definisali, predstavlja oplemenjivanje organskog života na Zemlji: usled toga transmiterska stanica odgovara sa pojačanom senzitivnošću na impuls energije od Apsoluta I upravljenog prema njoj preko Apsoluta II. Tokom procesa ovog razvitka stanica takođe deluje kao transformator koji emituje finije i onda još finije talase.

To je kvalitativni aspekt. Sa kvantitativne tačke gledišta, umnožavanje elemenata organskog života čini transmitersku stanicu naše planete sve moćnijom i istovremeno sve senzitivnijom. Tako, korak po korak, postepeno se stiču neophodni uslovi da se ispuni interval između FA i MI Velike Oktave. Kod note MI tok duž Zraka Kreacije bi bio sposoban da transformiše život na našoj planeti i time i život same planete; (ljudi) bi proizveli transformaciju našeg satelita, koji bi prešao na sledeći stepen svog razvoja.
 

***


Čovekova dovitljiva i svesna intervencija stimuliše razvoj faune i flore u određenom pravcu određenim tempom i pruža mu određeni kvalitet. Međutim, kako se odvija razvoj samog čoveka? Kojim uticajem – nužno spoljnim – je ispunjen interval između FA i MI oktave razvoja čovečanstva, tako da omogućava čoveku da pređe stepenicu rasta i dosegne stepenicu razvoja?

Prema ljudskom merenju vremena čitav proces ljudskog rasta i razvoja izgleda posebno dug. Ipak, budući da rast zauzima četiri note lestvice, a razvoj samo dve, poslednje je mnogo kraće nego prvo. Ova razlika je dodatno naglašena činjenicom da svaki kreativni proces, ukoliko se razvija normalno, ulazi u ubrzanje. Iako rast ljudske vrste traje od epohe tercijara, šezdeset ili možda sto miliona godina, sadašnji fizički tip čoveka, homo sapiens fossilis je i dalje primitivan tip, koji se pojavio tek pre četrdeset hiljada godina, u kasnoj eri paleolita, čovek sa modernim tipom psihe, spoljašnji čovek, homo sapiens recens, datira od pre otprilike četrnaest hiljada godina.

Ako bi trebalo da predstavimo čitavu šemu čovekovog rasta i razvoja grafički, sa vremenom na jednoj osi, rastu bi trebalo da pripišemo dve hiljade puta duže trajanje u odnosu na razvoj. Rast krive duž ose y, beznačajan tokom rasta, bi postao veoma brz tokom razvoja, kako je prikazano na figuri 2, strana 48.


Ovaj pogled se u potpunosti poklapa sa biblijskim objašnjenjem Postanja, u kojoj se stvaranje čoveka odvija u dve odvojene etape. U prvom ili pre-adamičnom čovečanstvu i muškarac i žena su stvoreni po slici i prilici Kreatora, odmah zatim je usledilo stvaranja Adama, za kojim je sledilo stvaranje Eve, kosti njegove kosti i mesa njegovog mesa.

Od (vremena) Adama datira čovekova sposobnost da pređe od rasta do razvoja u svojoj evoluciji i samo deo čovečanstva tog vremena je primio taj poklon. Biblija govori o dugom periodu koegzistencije prvog čovečanstva paralelno sa adamičnim čovečanstvom. Ona kasnije ukazuje na ovo drugo, kako prolazi kroz period recesije, praćene mešovitim brakovima koje su od strane Boga posmatrani kao dokaz velike perverzije i koji su doveli izmešano čovečanstvo do katastrofe Potopa.

Treba napomenuti da je prvo čovečanstvo, dostigavši u to doba granicu svog rasta, i dalje zadržalo animalna svojstva: nije umelo da govori. Postanje aludira na to, ukazujući da je Adamu a ne preadamičnom čoveku Bog doveo biljne i životinjske vrste da ih imenuje. Opis se nastavlja: I Adam nadjede ime svakoj životinji (marvi), svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj.'

Adam je postao živa Duša (living Soul) posle komplementarnog impulsa koji mu je dat od strane Boga. Biblijski simboličan jezik izražava ovo narednom slikom: 'A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskog i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa; (Postanje I/2/7).

To je ezoterično značenje ove metafore: čovek, stvoren od praha zemlje, pojavom veoma nalikuje svom parnjaku iz životinjskog sveta; on bi nas podsetio na antropoide, kakve ih znamo danas, iako je, prema Bibliji, on bio lep. Uz to je posedovao u latentnom obliku potencijal, koji životinjski svet ne poseduje, da pređe na ljudsku i čak superljudsku stepenicu razvoja. Međutim, taj razvoj je bio moguć samo ako čovek primi komplementarni impuls koji će mu omogućiti da pređe, u individualnoj oktavi, od note FA, dokle je stigla većina, koja je evoluirala iz tog čovečanstva, do note MI, koja predstavlja prvu etapu razvoja. U svetom tekstu slika Boga koji udiše dah u Adamove nozdrve – što mu daje živuću Dušu – predstavlja taj novi impuls. Takođe treba napomenuti, da je stvaranje drugog čovečanstva, adamičnog čovečanstva, odgovor na božansku (divine) volju da upotrebi čoveka za transformaciju flore i kultivaciju tla.

Udisanje života je slika utiskivanja u adamičnog čoveka božanske iskre, koja poprima oblik dva povezana viša centra. Do tada je čovek, sačinjen od praha, imao samo dva niža centra, motorni i emocionalni centar, koji su formirani zajedno sa fizičkim telom korišćenjem energije seksualnog centra; od tog vremena on je imao i viši emocionalni i viši intelektualni centar. Ali mu je i dalje nedostajao niži intelektualni centar, za kojim je imao najpreču potrebu da bi transformisao materiju i pogotovo da bi kultivisao tlo.

To je bilo stanje psihe Adama i Eve pre pada, u zemaljskom raju edenskog vrta. Živeli su konstantno u direktnom kontaktu sa Bogom, dok im je čistoća njihovog nižeg emocionalnog centra dopuštala da održavaju stalni kontakt sa višim emocionalnim centrom i preko njega sa višim intelektualnim centrom. Na taj način su mogli da učestvuju, iako samo pasivno, u životu višeg, božanskog plana.

To je vreme, kada je čovek konačno prekinuo sa čistim animalnim životom. U vertikalnom položaju njegove ruke su bile slobodne za mnoge zadatke. Preko rada je adamični čovek započeo dugu stazu svog napretka. Do tada, on je bio konzumator; od tada, on je postao tvorac.

Adam je bio mudar, sa božanskom mudrošću, koja se probijala kroz njegov viši emocionalni centar i kroz niži emocionalni centar, koji je još uvek čuvao svoju originalnu čistotu. Ovo stanje nevine jednostavnosti je bilo visokog kvaliteta, iako nesvesno u smislu da je Adam crpeo sa najviših planova na pasivan način. To je u Postanju opisano na način, koji na prvi pogled može izgledati neobično. Tekst kaže: 'I bjehu oboje goli, čovek i žena mu, I ne beše ih sramota.?'* (Postanje, I/2/25)

Kreativan rad, primitivan kakav je tada bio, suočio je adamičnog čoveka sa potrebom da formuliše ciljeve i odredi najbolje načine da bi ih postigao. Pod tim pritiskom se javila potreba za rasuđivanjem, drugim rečima, kritični um (l’espirit critique). To stanje nesvesnog blaženstva života u Edenu korespondira sa prolaskom Adama i Eve od intervala FA do MI njihove evolucijske oktave. Ali što je dalje par napredovao kroz jarak ispunjen božanskom milošću, udahnutom u njih, to je jasnije predstava ekonomičnosti napora koji prati produktivan rad bila prezentovana njihovom umu. Tada je nastala ideja koristi, zatim ideja sticanja, koja je napala Evino srce, prodirući u nju i ranjavajući je. To je beleg Zmije, koja je, kaže Biblija, bila lukavija nego bilo koja zver u šumi.

Ta sve prisnija percepcija materijalnog sveta je bila ispoljena u čoveku putem formiranja nižeg intelektualnog centra, koji Postanje naziva Drvetom Znanja Dobra i Zla. To je dovršilo oblikovanje ljudske ličnosti kakvu je danas znamo.

U međuvremenu, sa rođenjem kritičkog uma, koji je pratio predstavu i želju za sticanjem, originalna čistota nižeg emocionalnog centra u srcima Adama i Eve je bila narušena. Isus je kasnije rekao: „jer gdje je vaše blago, tamo će biti i srce vaše.“ (Mateja, VI/21). Idući za opsenama prolaznih dobara, niži emocionalni centar Adama i Eve se stvrdnuo. Na taj način je izgubio direktan kontakt sa višim emocionalnim centrom, to jest sa istinskim T, kontakt koji je Adama i Evu činio decom Boga. Lepota ćerki čoveka je učinila ostatak. Adam se okrenuo od svog istinskog T i identifikovao sa svojom ličnošću.

Tako je postao smrtan.

Pojava kritičnog uma u čoveku Postanje opisuje preko simbola koji je već pomenut. Rečeno je da: su posle kušanja plodova sa Drveta Znanja Dobra i Zla Adam i Eva znali da su goli i bilo ih je sramota.

Hajde da sada razmotrimo proces kreiranja ljudskog prototipa. Kao i kod rođenja svih biljnih i životinjskih vrsta, interakcija kreativne, muške sile i korespondirajuće ženske sile je bila neophodna: muška energija od Sunca kao emanacija Apsoluta II i ženska energija sa Meseca, matriksa (materice) našeg Zraka Stvaranja. Kao rezultat svesne interakcije ove dve sile, Majka Zemlja je rodila čoveka od praha Zemlje.

To je jednostavno specifičan primer kreativne aktivnosti komplementarnih sila u Univerzumu, gde sva sunca formiraju telo kosmičkog Hrista, Apsoluta II i svi sateliti formiraju telo Majke, Kraljice Nebesa, Regina Astris.

Još jedanput ćemo naglasiti da ovaj opis dopušta čitaocu da iznova razmisli o određenim pasažima iz prvog toma o strukturi Univerzuma.

Uzvratni tok ženske energije u odgovoru na božansku/ mušku energiju je bio taj kojim je započeo otpočeo rast tog bića. Na početku, seksualni centar i motorni centar su se pojavili simultano, tada je došlo do kreiranja nižeg emocionalnog centra. Jednom, kada je mentalno (psychique) telo formirano na taj način, proces rasta je mogao da se nastavi i da bude okončan. Ali to ipak nije bio adamični čovek, odvojen od neba, koje mu je do tada bilo dostupno, i vezan za zemlju, ostavivši ipak svoju animalnu prirodu za sobom. Božanska iskra, ispoljena u obliku povezanih viših centara, predstavlja vezu sa Nebom u čoveku, dok ga niži intelektualni centar veže za Zemlju i u isto vreme ga odvaja od životinje. To je kao da je kao da je čovek razapet između Zemlje i Neba. On ima kapacitet da dostigne Raj putem svesnog napora, gradeći most do božanske iskre koju nosi u sebi. Ali je toga većinom nesvestan.


***


Udružena aktivnost kreativne energije seksualnog centra i sposobnosti intuicije i rasuđivanja nižeg intelektualnog centra uslovila je da se u čoveku javi imaginacija. Posle toga je razvoj, plod njegovog svesnog napora dobio epiciklični oblik:
1) Čovek istražuje nepoznato: ta operacija, plod ove kreativne imaginacije, je karakteristična za svaki projekat;
2) Onda, na povratnoj stazi njegove ideje postaju konkretne, on akumulira neophodne podatke da bi ustanovio plan aktivnosti i sakuplja elemente, potrebne za izvršenje;
3) Najzad, tako obogaćen, on deluje po ovom planu.

Ovo je šema svakog ljudskog poduhvata koji uvodi u igru sve faktore u ovu aktivnost.


***


Sticanje viših centara kod čoveka je vodilo do formiranja nižeg intelektualnog centra u njemu, a njegova pojava je dovršila T Ličnosti: povratno, to dovršenje omogućava čoveku, koji sledi oktavu svoje evolucije, da preskoči interval između FA i MI oktave i dosegne notu MI gde započinje razvoj.

U svim silaznim lestvicama kreacije, posebno u onima koje imaju pozitivnu prirodu, nota MI ima jednake karakteristike. Ona korespondira sa Zemljom u velikoj Kosmičkoj Oktavi. Možemo se podsetiti da je ezoterijsko značenje ovog sloga (MI): Mixtusorbis, pomešani svet. U oktavi ljudske evolucije, kada je rast dovršen i interval pređen, čovekov unutrašnji život poprima taj isti karakter Mixtusorbis-a. To znači da on tada prestaje da bude orijentisan u samo jednom pravcu, kao što je to kod biljaka i životinja, kojima nedostaje kapacitet za individualni razvitak. Evolucija životinja i biljaka se završava kada donesu plodove. Životinje, a sigurno još više biljke, nemaju i ne mogu imati unutrašnji konflikt: one imaju samo jedan cilj, održanje života sa ciljem rađanja i čitav njihov napor je usmeren ka tom cilju. Čovek, nasuprot tome, živi u kraljevstvu sumnje i unutrašnjeg konflikta koji ga ponekad istinski rastrže.

Retkost je da beg pod okrilje građanskog života, sa njegovim osrednjim strastima, njegovim dobrovoljno ograničenim interesovanjima i njegovim sporim tempom, može garantovati slobodu od šokova tokom života. Dolazi dan, kada se građevina obmana u vezi sa Bogom i sebom urušava: uragan neočekivane strasti će je zbrisati i ne ostaje ništa osim jadnog, zaprepašćenog bića suočenog sa nerešivim ili naizgled nerešivim problemom građenja novog života.

Čovek ima dvostruki zadatak u svojoj ličnoj evoluciji: preživljavanje i rađanje na jednoj strani, nastavak životinjskog života, i na drugoj strani svoj ezoterijski razvitak koji će mu omogućiti da postigne Individualnost buđenjem u svesti svog pravog ’Ja’ u drugom rođenju – ako je moguće u ovom životu.

Naravno, drugi cilj je mnogo važniji nego prvi, njihova vrednost je nesamerljiva. Međutim, spoljašnji čovek to ne zna. On gine za bronzu, smatrajući je pogrešno zlatom.

 

Kraj VIII dela

 

nastavak: IX dio

 

 

 

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta