G a l a k s i j a. c o m

OTETI

 

V Anita

 

 


    

  Anitina iskustva nisu tako intenzivna i česta kao Lizina, ali su verovatno bliža onome što većina otetih doživljava i čega se seća. To uključuje brojne detalje koji se ponavljaju u mnogim izveštajima. Ali u njenom slučaju svesna sećanja na ove događaje su manje učestala i manjeg obima. Na sličan način i njen stav reflektuje umerenost, verovatno zbog toga što je u stanju da svoja iskustva prosuđuje sa velikom hladnokrvnošću.

 Anita je rođena 1947. i većinu svog života je provela u Teksasu. Njeno poreklo je francusko, škotsko i američko (native american). Supruga, majka i baka, ona je privlačna i inteligentna. Jedno vreme je volonterski radila kao bolničarka za hitne slučajeve, kasnije je pokrenula i razvila sopstveni privatni posao. Iz svog doma u velikom gradu u centralnom Teksasu, ona vodi računa o svojoj porodici i ima nekoliko intelektualnih interesovanja. Poslednjih godina se na primer bavila izučavanjem prirodnih i alternativnih metoda lečenja. Anita je svesna NLO-aktivnosti od detinjstva. Njena braća i sestre su takođe povremeno imali iskustva sa NLO-ima, možda i neka od njene dece ili unuka.

 Njen prvi susret sa nepoznatim je bio u uzrastu od pet godina. „Sećam se jednog popodneva. Sedela sam u prednjem dvorištu“ – rekla je – „i osetila kako me neko posmatra. Okrenula sam se i iza mene je stajao čovek u crvenom pilotskom odelu. Ne sećam se šta se dogodilo posle toga.“

 Kao kod velikog broja otetih, njena sećanja iz detinjstva su često neobjašnjiva, ali njihova veza sa NLO-ima nije evidentna. Smisao ovakvih događaja ostaje nejasan.

 Epizode sa vremenskim prekidima, koje su se ponavljale tokom njenog života, započele su u ranom detinjstvu. Sećala se jednog događaja, koji se odigrao u roditeljskoj kući, koja se nalazila u ruralnom okruženju. „Odjednom sam se vratila iz stanja koje bi se moglo nazvati praznina uma.“ – objasnila je Anita – „Našla sam se kraj potoka u blizini naše kuće. Nisam znala kako sam tamo dospela. Najčudnija stvar je da na sebi nisam imala ni kaput ni cipele, mada je bilo užasno hladno.“

 Izolovano, ova dva događaja ne moraju biti povezana sa NLO-ima, ali u sklopu Anitinih životnih iskustava, pokazuju se veoma tipičnim za obrazac po kome se odvijaju abdukcije. Treće svesno sećanje iz njenog detinjstva je u priču uvelo i NLO.

 „Kada sam imala dvanaest godina“ – ispričala je Anita, - „brat me je jedne večeri pozvao da priđem i pogledam kroz prozor. Pogledala sam i upravo ispod nivoa drveća, četvrtinu milje od naše kuće, ukazao se veliki lanac prekrasnih svetala koja su se pomerala sa istoka ka zapadu. Pokazalo se da su sva na jednoj letelici. Moj brat je u to vreme imao oko deset godina. Rekao je da je to NLO. Nije bilo zvuka, mada je prozor je bio otvoren.“

 Anita i drugi iz njene porodice su i dalje povremeno viđali NLO-e. Njen stariji brat, koji je radio kao vozač kamiona, je pričao o NLO-ima koje je viđao, pogotovo u jugo-zapadnom delu zemlje (mada i na drugim mestima.)

 „Ispričao je o iskustvu koje su on i njegova žena doživeli kada su se zaustavili na auto-putu u Nebraski da malo odspavaju.“ – nastavila je Anita. – „Probudilo ih je veoma sjajno svetlo koje je padalo na njih. Ustali su da bi videli šta je u pitanju, ali nisu mogli da vide ništa, jer ih je svetlo zaslepilo. Nije proizvodilo nikakav zvuk i to ih je uplašilo. Uskočili su u kamion i krenuli. Što god da je to bilo, pratilo ih je tokom čitavog puta.“

 Za Anitu su se neobična iskustva nastavila kada je odrasla. Tokom 1970. živela je neko vreme u Hjustonu i tamo se odigrao veliki broj neobičnih događaja. Najtraumatičniji i veoma zastrašujući je bio 1972. kada je u dobu od 25 godina imala drugi susret sa čovekom u crvenom odelu. Kao i tokom prvog susreta to se dogodilo u doba dana kada je Anita bila budna, ali je, kao i kod većine otmica, stanje njene svesti bilo izmenjeno kratko pošto su stranci provalili u njenu kuću i preuzeli kontrolu nad situacijom. Ležala je na krevetu u dnevnoj sobi, postala svesna tuđeg prisustva i njen um se trenutno zamaglio.

 „Nikada u svom životu nisam iskusila takav strah.“ – rekla je Anita – „To je bilo kao san u kome sam znala da su ljudi oteli moje telo, ali nisam osećala apsolutno ništa.“

 Otmičar nije došao sam. „Mogla sam da vidim možda trojicu njih kako sede za stolom, ali je to bilo kao da ih gledam kroz zamagljeno staklo. Mogla sam da razaznam njihova tela i crvenu odeću, ali nisam bila u stanju da uočim bilo kakve detalje.“ Samim time nije mogla ni da pretpostavi da li su te figure izgledale kao ljudi, kao otimač, ili kao vanzemaljci.

 Sećala se da joj je posle prisilnog odnosa čovek u crvenom odelu govorio o nečemu, ali jedini deo te komunikacije koji joj je ostao u svesnom sećanju je bila izjava: „Biću tamo da ti pomognem.“

 Nije se sećala onoga što se desilo posle, ali veoma brzo pošto je postala svesna da je čovek otišao, vratila se u veoma budno stanje uma. „Bila sam toliko uplašena“ – rekla je – „da sam zgrabila decu i odmah napustila kuću.“

 Dugo vremena posle ovog događaja Anita je patila od traumatskih posledica. „Izuzetno je neprijatno reći tako nešto, ali posle ovog iskustva počela sam da stavljam tampone i da ih nosim dvadeset četiri sata dnevno, da ne bi mogli to ponovo da urade. Kao da je tako nešto moglo da ih spreči.“

 Nedugo posle ovog napada doživela je iskustvo promene lokacije, verovatno sa paralelnim iskustvom vremenskog prekida. U jednom trenutku je bila svesna da se nalazi na određenoj lokaciji, da bi se sledećeg trenutka, bez bilo kakvog osećaja da je izgubila svest, našla na drugom mestu.

 „Vozila sam ka prodavnici“ – sećala se – „i stigla do zaustavnog znaka. Nije bilo kola ni u jednom pravcu. Počela sam da skrećem. Sledeća stvar koje se sećam je kako se budim iz „praznog uma“ na (drugoj lokaciji) na Zapadnom putu. Pogledala sam u retrovizor i videla automobil parkiran na putu, koga nije bilo kada sam zaustavila kod znaka trenutak ranije.“ Iako je lokacija bila promenjena, nije uočila vremenski prekid.

 Godine 1977, Anita je videla NLO, čemu je prisustvovao još jedan njen prijatelj. U to vreme je još živela severno od oblasti Hjustona. „Te noći sam ostala napolju do kasno, razgovarajući sa prijateljem.“ – rekla je – „Podigla sam pogled i videla veliku narandžastu loptu na severu.“ Njen prijatelj, koji je bio u kolima, je krenuo u poteru za objektom i na povratku ispričao da ga je uzgubio iz vida blizu ulaza na auto-put.

 Tokom tog perioda Anita je imala još dva doživljaja, o kojima oteti često izveštavaju. Jedan od njih je prisustvo malih svetlećih objekata u kući, najčešće u blizini zida ili plafona, za koje se čini da funkcionišu kao neka vrsta pokretnih pretraživača ili monitora.

 Prvi događaj se odigrao tokom noći, kada ju je nešto probudilo. „Pogledavši okolo“ – sećala se – „videla sam višebojni trougao koji se kretao prema zidu.“ Mogla je da vidi da objekat u sredini ima uređaj ili napravu unutar koje su kružile ružičasta, narandžasta i druge boje.

 Njena reakcija na ovaj neobičan prizor je tipičan odgovor otetih u ovakvim situacijama koji se javlja u velikom broju izveštaja. Umesto da reaguje čuđenjem, radoznalošću, ili čak zapanjenošću, kao što bi reagovala osoba, čiji um nije kontrolisan, njen odgovor je bio potpuno pasivan.

 „Pomislila sam, ’Mandala, kako je lepa.’ i odmah zatim ponovo zaspala.“ Ovo je očigledno programiran odgovor, koji pominju i drugi oteti, i dokazano je da veoma često prethodi susretu. Međutim, ukoliko se još nešto te noći i dogodilo sa Anitom, ona se toga nije sećala. Niti događaja u budnom stanju svesti, niti snova.

 Drugo iskustvo je u većoj meri bilo fizičko i manje povezano sa vanzemaljskom aktivnošću. Međutim, slični događaji se pominju u brojnim drugim izveštajima otetih u vezi sa abdukcijama. Kod Anite se javio osip na koži, za koji se činilo da ne postoji nikakav uobičajeni uzrok. On je brzo prekrio čitavo njeno telo i lekar sa kojim se konsultovala nije mogao da joj da objašnjenje. „Izgledalo je kao zmijska koža“ – opisala je – „Nestalo je tek posle šest nedelja.“

 Aktivnosti u Anitinom životu su imale obrazac povremenih događaja i viđenja, ali su u drugoj polovini osamdesetih godina počele da se intenziviraju. Tajming možda nije slučajan, jer su se mnogi oteti „probudili“ u pogledu činjenica o svojim susretima između 1986. – 1988. Iako u to vreme nije bila svesna svih implikacija, nova faza je obeležena epizodom sa verovatno nestalim fetusom 1985. Anita je počela da ispituje neke sumnjive fizičke simptome, konsultovala svog lekara i bila veoma iznenađena kada je saznala da je u drugom stanju. Budući da je već imala porodicu sa tri odrasla deteta i s obzirom na njene godine, odlučila je da prekine trudnoću. Ali rezultat se pokazao podjednako iznenađujući kao i sama trudnoća.

 „Otišla sam na abortus“ – rekla je – „pošto me je ginekolog uverio da sam u drugom stanju. Započeo je operaciju i zatim rekao da ne može da nađe ni traga od fetusa. Bio je podjednako zapanjen kao i ja.“

 Da li je to bila jedna od poznatih procedura implantacije fetusa od strane vanzemaljaca i zatim oduzimanja od majke domaćina, to Anita nije bila u stanju da proceni. Ali od te epizode pa do današnjih dana imala je seriju iskustava u koje su vanzemaljci jasno umešani. Videla ih je u svesnim bljeskovima i fleševima i sećala se događaja iz snova. Uključena je u telepatsku komunikaciju sa nekim grupama entiteta, koju bi ponekad inicirali oni, ponekad ona.  Kao i obično, u nekim slučajevima je bilo i spoljnih dokaza koji su potvrđivali ta zbivanja.

 U vanzemaljske vrste, sa kojima je imala iskustva, spadaju svuda prisutni Sivi (Grays), druga grupa koju je nazvala Mrki (Tans), plavo stvorenje i bledo stvorenje, čiju je kožu opisala kao „suvu i grubu“, uz humanoide u crvenoj odeći.

 Iako je svesna samo jednog događaja u koji su bili uključeni Sivi, Anita je imala jasnu ideju o stavu tog stvorenja prema njoj. „Kada je reč o Sivima“ – rekla je –„imam sećanje samo na jedan susret i on nije bio prijatan.“

 U nepotpunom sećanju Anita je bila u nečemu što je izgledalo kao tipična letelica. Bila je sprovedena kroz jedan hodnik, bez ikakvog osećaja za destinaciju ili bilo kakvog prethodnog scenarija. „Osećala sam antipatiju od strane onoga ko me je sprovodio kroz hodnik.“ – sećala se - „Mislim da mu se nisam dopadala, ili jednostavno nije voleo ljude. Kao da je to za njega bila neprijatna dužnost koju je morao da obavi. Uzgred“ – dodala je – „taj uobraženko je sa sobom vodio i nisko, zgureno plavo stvorenje. Njegov nadimak je bio grimasa.“

 Kao i mnogi drugi u takvim situacijama, bez preciznih, merodavnih objašnjenja ili izvora koji bi im pomogli da razumeju vanzemaljce i njihove aktivnosti, morala je da iznađe sopstvene termine i izraze. Ovaj nadimak je takav primer, kao i nadimak „Mrki“ koji je koristila za određene grupe entiteta. Opisujući te iste entitete drugi oteti su koristili brojne drugačije nazive, jer nijedno ime nije prihvaćeno kao adekvatno.

 Sećala se više susreta sa grupom „Mrkih“ tokom poslednjih pet godina. Rekla je da je njihova pojava bila veoma slična likovima iz „COMMUNION“, Vitli Strajbera, koji su, prema mnogim otetima, sličniji onima koje su oni nazvali Sivima. Anita je pravila jasnu razliku između sive figure koja ju je vodila kroz hodnik tokom jednog susreta i Mrkih koje je mnogo bolje poznavala. „Kada sam prvi put videla njihove slike na koricama knjige“ – rekla je – „odmah sam pomislila, Zdravo, mali prijatelju. Znam da sam iz nekog razloga osećala da me štite.“

 Za razliku od njenog hladnog susreta sa Sivim, njen odnos prema Mrkima je podrazumevao različite stepene bliskosti, očigledno kao deo njihovog svesnog programiranja otetih. „Sa njihove strane nikada nisam osetila antipatiju, kao sa Sivim“ – rekla je – „Izgleda da su (Mrki) veoma zainteresovani da učine da ih zavolimo.“

 Međutim, Anita je pokazala da je potpuno svesna ove psihološke manipulacije od strane vanzemaljaca. Zahvaljujući tome bila je u stanju da sagleda neke od njihovih namera i motiva.

 „Sećam se jednog (Mrkog) kako me gleda u oči“ – opisala je jedan od susreta – „i čini da osetim strahovitu ljubav sa njegove strane. Stavila sam ruke na njegovo lice i rekla ’Šteta što nije stvarno, zar ne?’ misleći na osećaj ljubavi koji je projektovao u moju dušu.“

 Uprkos pokušajima vanzemaljaca da izazovu utisak brižnog odnosa, ona je i dalje patila od iste anksioznosti o kojoj izveštavaju i drugi oteti. „Kada kažem da sam se osećala zaštitnički prema tim malim stvorenjima“ – potvrdila je – „verujte da je to osećaj koji su oni indukovali. Toga sam bila svesna tokom preostalog vremena i noću strepela od odlaska u krevet.“

 Ova anksioznost kod otetih veoma često uzrokuje smetnje u spavanju, koje se javljaju noću otprilike u isto vreme, kako se to događalo i Aniti. „I dalje se ponekad plašim.“ – priznala je – „i dalje sam budna od 3:00 do 3:34, sklupčana pod pokrivačem, uplašena i očiju prikovanih za ulazna vrata.“

 Prema stručnjacima za mentalno zdravlje, koji su istraživali ovakve situacije, stres se javlja kao odgovor na situacije tokom kojih se odigrao istinski traumatični događaj. Možda oteti nastavljaju da se bude u određeno vreme svake noći zato što se ranije odigrao traumatični događaj u to isto vreme, u vidu podsvesnog, preventivnog upozorenja, alarma: ’probudi se i zaštiti sebe’.

 Rastući osećaj straha i ugroženosti nije bio podstaknut samo događajima, na koje postoji svesno sećanje, već i situacijama u kojima spoljni dokazi ukazuju na potisnuto i zaboravljeno iskustvo. Na primer, bez ikakvog svesnog sećanja na smetnje ili probleme, povezane sa tom geografskom oblašću, Anita ima fobiju od vožnje na izvesnim delu auto-puta US 287. U ovom slučaju, možda ipak postoji veza sa aktivnošću vanzemaljaca. „Taj deo auto-puta je onaj gde nas je moj brat jedne noći pozvao da pogledamo kroz prozor“ – „da bismo videli NLO koji je preletao.“ I mada se ne seća ničega više u vezi sa tom noći, njena fobija je izaziva sumnju.

 Sumnju izazivaju i različiti belezi i povrede koje je otkrivala na svom telu. „Ujutru bih se često budila sa osećajem da me je neko pretukao tokom noći.“ – rekla je. To je još jedan čest detalj u izveštajima otimanih, buđenje sa mučnim osećajem povreda mišića i kolena. „Budila sam se sa masnicama na rukama, ramenima i nogama.“ – nastavila je – „bez ikakve ideje kako su nastale. Nalazila sam ogrebotine kojih nije bilo prethodnog dana.“

 Ali dokaz intenzivnih aktivnosti tokom noći, iako nezapamćenih, ne potiče samo iz Anitinog bolnog tela i ogrebotina. U jednoj od takvih situacija probudila se ujutru sa neobičnim bolom u desnoj ruci. „Sela sam na krevet“ – objasnila je – „i videla da je tokom noći moj prsten zgnječen uz prst.“ Uz napor je uspela da skine prsten sa prsta, ali ni njen muž ni zlatar nisu uspeli da mu vrate originalni oblik.

 Drugom prilikom, Anita je ujutru ustala iz kreveta i našla krst, privezak sa svoje ogrlice, na podu. „Prethodne noći on je bio na mom vratu.“ – rekla je – „a ogrlica je još uvek bila na meni. A jedini način da se skine krst je bio da se otkopča ogrlica i da se on skine sa nje.“

 Nekoliko puta bi prilikom buđenja otkrila da se nešto dogodilo sa njenom odećom, izveštaj koji se takođe često sreće kod otetih. Jednom prilikom se probudila sa spavaćicom okrenutom naopako, mada je bila potpuno sigurna da je nije skinula i okrenula. Drugom prilikom spavaćica nije bila samo okrenuta naopako, već i prevrnuta na unutrašnju stranu. U jednom od ovih slučajeva, doživela je stanje izmenjene svesti tokom noći i sećala se grupe Mrkih kako je posmatraju u „slobodnom padu“, događaj koji iz nekog razloga nije izazvao uznemirenost.

 Sa druge strane, Anita je imala mnogo snažnije reakcije na slične događaje, ispoljavajući znatno veći emocionalni naboj nego što se činilo da situacija izaziva. U zimu, tokom Božićnih praznika, nosila je čarape tokom noći zbog hladnoće. Kada se sledećeg jutra probudila, otkrila je da jedna čarapa nedostaje. Izuzetno se uznemirila i naljutila na čitavu porodicu. Rekla je da je bila „veoma ratoborna“ prema njima, čak ih optuživši da sa njom zbijaju šale koje ne smatra nimalo duhovitim.

 Anita se tog jutra i fizički osećala loše, pateći od užasne glavobolje i mučnine koja ju je terala na povraćanje, iako nije bilo bolesti koja bi izazvala te simptome. Ipak, možda čarape i fizički problemi ne bi izazvali uzrujanost, da njena unuka nije dala uznemirujući komentar. Sedmogodišnje dete je reklo svojoj baki da su tokom noći došli neki „niski ljudi“ i odneli je. Kada ju je Anita zamolila da opiše te ljude, devojčica ih je nazvala „ljudi pečurke“.

 „Šta su to ’ljudi pečurke’?“ upitala je Anita i unuka je našla knjigu „Missing time“, Bad Hopkinsa i pokazala baki crtež na koricama.

 Anita je zamolila devojčicu da ih sama nacrta. Crtež je prikazao humanoidna bića, dugog vrata, sa glavom oblika sijalice. Oči su bile crne, velike i iskošene, na nosu su bile dve nozdrve, usta su bila prava, tanka linija a brada je bila zaobljenija nego na crtežu na koricama „Missing Time“. Devojčica je rekla da su stvorenja bila visoka otprilike jednu stopu, sive boje i imala četiri prsta umesto pet – detalj koji nije bio prikazan na koricama knjige. Bilo je nekoliko takvih entiteta, rekla je.

 Anita se nije sećala ničega neobičnog te noći, ali fizički simptomi, čarapa koja nedostaje i priča njene unuke su bili dovoljni da ukažu na događaj koji izaziva pitanja i zabrinutost. Ona nije samo želela da zna šta se događalo tokom noći, već je generalno želela da sazna više o tim bićima koja su toliko dugo bila deo njenog života, tako da je odlučila da pokuša sa meditacijom i slanjem poruka vanzemaljcima.

 „Postavljala sam pitanja telepatski“ – objasnila je Anita – „i onda legla na sofu da bih utonula u polusan, koji je u stvari predstavljao duboko stanje relaksacije.“

Nisam bila niti u stanju sna, niti sasvim budna. Tada bi odgovori na moja pitanja dolazili.“

 Sećala se kako je pitala: „Zašto odvodite žene?“

 Da bismo obezbedili kvalitetno razmnožavanje, glasio je odgovor.

 „Šta ako žena upravo ima menstruaciju?“ – raspitivala se, setivši se kako je nosila tampon u pokušaju da se odbrani od mogućih napastvovanja.

 Mi poznajemo razliku, rečeno je.

 „Kada ćete se pokazati?“ – pitala je dalje, ali odgovor je bio manje precizan.

 Uskoro će biti vreme za to, bilo je sve što je dobila kao odgovor. 

 Anita je koristila taj meditativni metod komunikacije nekoliko puta. „Kada bih odlučila da telepatski razgovaram sa njima“ – komentarisala je – „provela bih veliki deo vremena, optužujući ih da nisu iskreni prema ljudskoj rasi. Oni su oduvek ovde. Da su se ranije pokazali, niko ih se ne bi plašio. Nepoznato je ono što u nama izaziva strah. Sada je nemoguće da jednostavno budu prihvaćeni. Znam na koga vičem“ – dodala je – „ali nikada nisam znala koja grupa šalje odgovor.“

 Neke od tih odgovora je bilo nemoguće razumeti. Uz komunikaciju koja je imala neku vrstu smisla– to funkcioniše tek kada godina nastupi i potpuno će se promenii, na primer – Anita je dobijala poruke koje su sadržale nepoznate reči i besmislene fraze, uključujući i zbunjujuću referencu na planetarno-zvezdano punjenje.

 Neke od tih poruka izgledaju kao besmislice, ali jedan od neobičnih razgovora, IRU URI, je veoma sličan poruci koja je bila data Lizi, u kojoj su joj vanzemaljci rekli, pokazujući majmuna: Oni su vi, vi ste oni (They are you, you are them). Ako bi se Anitina komunikacija zapisala rečima, glasila bi: Ja ste ti, ti si ja. (I are you, you are I). I smisao fraza je veoma sličan. Čak je i gramatička nekorektnost prisutna u oba slučaja.

 „Pretpostavljam da veliki deo tih susreta čine snovi koje su vanzemaljci indukovali.“ – rekla je – „da bi učinili da se ugodno osećamo sa njima. Kao u slučaju slobodnog pada, verujem da su za mene kreirali iskustvo prijatnog leta, jer se plašim letenja, a možda će u budućnosti biti neophodno da „letim“ sa njima da bi mi spasli život, kada se planeta iskosi.“

 Ova referenca na planetu koja će se iskositi dolazi iz scenarija globalne katastrofe koji joj je prikazan. Ovakvi scenariji su toliko česti među otetima da bi ovaj tip informacija mogao biti deo široko rasprostranjenog programiranja, koje je uključeno u vanzemaljski program, kreirano da posluži nekoj svrsi koja još uvek nije sasvim jasna. Većina otetih, kojima su prenete informacije o budućim katastrofama, takođe izveštavaju, kao i Anita, da imaju da obave neki posao ili zadatak u vezi sa njima.

 „To je kao da oduvek znam da te stvari (NLO, vanzemaljci i predstojeće katastrofe) dolaze.“ – rekla je Anita – „i da moram pokušati da ubedim ljude i da naučim stvari koje bi mi omogućile ne samo da preživim, već i da pomognem drugim preživelima. Na primer, dok sam bila dete, rečeno mi je: Deca moraju biti zaštićena.“

 Anita priznaje da je barem deo vanzemaljskog programiranja imao uticaja na nju, ali nije dopuštala sebi da prihvati sve što bi joj govorili ili prikazivali.

 „Uvek se iznenadim kada dobijem bilo kakve informacije od njih.“ – rekal je – „Zaista ne znam da li se onome ko otme neku osobu može verovati da će dati istinit odgovor na bilo koje pitanje.“

 Ona je svesna njihove moguće prevare, kao što uviđa i da su vanzemaljci u stanju da za ljudska bića tokom susreta kreiraju nerealne scenarije. Ova svest je Aniti bila od velike pomoći, jer joj je omogućila da napravi distancu prema ovim događajima i da analizira i proceni aktivnosti kojima je bila izložena. To ju je takođe sačuvalo od preuranjenih zaključaka o svojim sećanjima.

 Jedan od nedavnih mogućih događaja Anita je opisala kao običan san, uprkos prisustvu NLO-a i vanzemaljaca.

 „Prošle noći sam sanjala da stojim u svom dvorištu i gledam u noćno nebo.“ – rekla mi je – „Videla sam četvorougaoni NLO kako lebdi na otprilike petstotina stopa iznad kuće. Sa strane je imao rakete i počeo je da puca po liniji drveća blizu kuće. Utrčala sam u kuću i oglasilo se ulazno zvono.“

 Rekla je da je sledeći segment sna uključio epizodu tokom koje smo ona i ja diskutovale o projektu za knjigu, ali su posle toga usledile sasvim drugačiji događaji.

 „Zatim“ – rekla je - „su me posetili neki pripadnici vojske, koji su pokušavali da me navedu da im ispričam o NLO-ima, što sam odbijala. Ponavljala sam, ’Ne znam ništa, ne znam ništa’.“

 Anita je ovaj scenario procenila kao običan san, što bi on lako i mogao biti, verovatno zbog mog prisustva u jednom od njegovih segmenata. Međutim, ono što nije znala je da sam ja zaista videla četvorougaoni NLO na veoma maloj razdaljini u zimu 1992. tako da je moja sopstvena radoznalost bila potaknuta ovim opisom. Još je interesantnija činjenica da je nekoliko drugih ljudi, koji su uključeni u projekat oko ove knjige, Liza, Endži i članovi moje porodice, izvestilo o veoma sličnim ispitivanjima od strane pripadnika vojske. A u tim drugim slučajevima nije bilo razloga da se poveruje da je u pitanju običan san.

 Međutim, za Anitu dokazi o realnosti sna nisu bili dovoljno snažni, što ukazuje na njenu tendenciju da se uzdrži od preteranih reakcija na moguće ili stvarne susrete sa vanzemaljcima. Kao rezultat, uspela je da zadrži dobru meru mentalnog balansa, da niti uznosi ta stvorenja u svom umu, praveći od njih bogove, niti da dopusti da je preplavi strah i da u njima vidi demonska bića. „Nije sve što dolazi od vanzemaljaca loše.“, verovala je, što je razumna tačka gledišta koja proizilazi iz sveukupnosti iskustava koja je imala sa njima.

 Ipak, nije se osećala ugodno, kada bi fizički ugrozili njenu normalnu realnost, kao što pokazuju dve naredne epizode.

 „Kada sam otišla u krevet“ – ispričala je – „počela sam da osećam strah. Nisam mogla da zaspim. Bivalo je sve gore kako su sati prolazili. Počela sam da čitam i nedugo zatim ugledala bljesak svetla. O, ne. Rekla sam sebi da je to možda svetlo iz jednog od mojih akvarijuma i pokušala da čitam dalje“.

 „Čula sam neki zvuk otkucavanja.“ – nastavila je – „i pokušala da ustanovim šta je to. A onda sam sa strane videla bljesak braon svetla kako se kreće ka vratima spavaće sobe.“ ’Bljesak braon svetla’ je bio prepoznatljiv za Anitu i ona je shvatila da je najmanje jedan vanzemaljac u kući. Borila se da ostane budna, nadajući se da će izbeći barem jednu abdukciju, ali nije mogla.

 „Konačno“ – zaključila je – „potpuno iscrpljena, odustala sam i zaspala. Oni su zaista strpljiva mala stvorenja.“ Ukoliko se nešto i desilo te noći, Anita se toga nije sećala. Ali su neki znaci prilikom buđenja ukazivali da se tokom noći ipak odigrala poseta. „U subotu ujutru“ – rekla je – „kolena i noge su me užasno bolela. Proverila sam da li je u pitanju artritis i ispostavilo se da ga nemam.“

 Četiri meseca kasnije, decembra 1993. odigrao se sličan događaj, brz i neuhvatljiv za svest baš kao i prvi. „Probudila sam se u 3:00“ – ispričala mi je – „i uključila televizor u spavaćoj sobi. To je uobičajeno vreme kada se budim i podrobno ispitujem sobu. Uključila sam Kanal 4 jer on ima program čitave noći. Želela sam da čujem izveštaj o vremenu jer smo očekivali pljusak. Sve je bilo normalno dok na TV-u nije počela neka reklama za osiguranje. Ležala sam na strani i dogodilo se da jednostavno zurim u TV.“

 „U tom trenutku se crni predmet pomerio preko ekrana, sa leve na desnu stranu, da bi se tada vratio sa desne na levu. Imao je prednju stranu, ali se ipak činilo da je jedno-dimenzionalan. Izgledalo je da ruka gotovo može proći kroz njega, ali je to ipak crnilo zaklanjalo ekran. Mora da je bilo razumno, jer kada sam pomislila, ’Do đavola, šta je ovo?’ pomerilo se sa ekrana. Borila sam se da ne zaspim, kao da mi ne bi dosađivalo ako sam budna. Kratko potom osetila sam staro, poznato „zap“ kroz telo i izgubila svest.

 Posle toga se javio bolan osip na kičmi, osam do dvanaest inči od zadnjice. U međuvremenu su svi pregledali moju kičmu i rekli da nema čak ni crvenila. Međutim, to mesto je bilo veoma bolno tokom tri nedelje.“ Svesno viđenje neobičnog stvorenja, neobjašnjive fizičke posledice i ništa u njenom sećanju što bi te dve stvari moglo povezati: takvi događaji se provlače kroz čitav njen život kao i kod brojnih drugih ljudi koji imaju kontakt sa vanzemaljcima. Vanzemaljske abdukcije su nešto, sa čime ona živi mirno, retko razgovarajući o njima sa drugima i izlazeći sama na kraj sa svojim strahovima i nedoumicama najbolje što može. Ova iskustva su promenila njen pogled na svet, njene navike, želje i strahove. Čitava tekstura njenog života je prožeta obrascem jedne nepoznate agende.

 

 

  

  nastavak: VI dio

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta