G a l a k s i j a. c o m

OTETI

 

VII Džejn

 

 


  

Većina otetih je od najranijeg detinjstva svesna neobičnih događaja u svojim životima: misterioznog svetla, nerazumljivih vremenskih prekida, nepoznatih likova u noći. Možda nisu bili svesni NLO-a i vanzemaljaca, barem u to vreme, ali su znali da se odvijaju misteriozne stvari.

 Međutim, u Džejninom slučaju svesna sećanja na nepoznato nisu počela sve do 1992. Od tog vremena je doživela gotovo svaki detalj tipičan za abdukcije – iskustva za čitav život sakupljena u manje od dve godine. Sa tim brojnim iskustvima njena situacija je pružala odličnu priliku za istraživanje. Bila je željna da podeli informacije posle našeg inicijalnog kontakta i istinski želela da razume te misteriozne nove puzle u svom životu.

 Džejn je rođena 1943. i ima irsko, englesko, nemačko, francusko, čirokesko i apačko poreklo. Ona je šesta generacija teksaških doseljenika u centralnom delu zemlje. Dugo godina je radila kao medicinska sestra, dok je artritis nije sprečio u obavljanju tog posla. Takođe je radila kao novinar, fotograf i amaterski se bavila arheologijom.  Razvedena je, bez dece i živi u ruralnom naselju blizu velikog grada sa nekoliko pasa, među kojima je i njen omiljeni drugar XY. Džejn je kompaktna ličnost, nezavisna i samopouzdana, uživa u osmatranju neba i muzici, uključujući i recitale.

 Uz njene profesionalne talente Džejn demonstrira i psihičke sposobnosti. „Pre više od dve godine su dve istraživačke fondacije u San Antoniu testirale moje … psihičke sposobnosti.“ Testovi za telepatiju, prekogniciju, psihokenezu, viđenje na daljinu i vidovitost su dali pozitivne rezultate. Otkad su nastupile NLO-aktivnosti izgleda da su se njene sposobnosti uvećale.

 „Odskoro su se moje psihičke sposobnosti intenzivirale do tog stepena da mi je teško da budem u nekoj grupi duže vreme“ – rekla je – „a da ne osetim mentalne ’napade i udare’. Ove sposobnosti su možda jedan od razloga što se većina Džejninih sećanja vraća u svesnom stanju, pre nego samo u snovima.

 NLO-aktivnosti su počele u leto 1992. jednim viđenjem kome je prisustvovalo više svedoka, nakon koga su usledili neobični događaji. „Nešto duboko i nerazumljivo se događa od 1992.“ – rekla je tokom naše prve prepiske – „Ukoliko me pitate da li sam doživela abdukciju, moram iskreno reći da nemam apsolutnih sećanja na nju. Mogu samo da ukažem na ožiljke i da kažem da mislim da se nešto događa, ali ne mogu da se setim, javljaju se samo fleševi, a nisam sigurna koliko tim fleševima mogu da verujem.“

 Kao Poli i nekolicina drugih, Džejn ne želi da potvrdi status žrtve abdukcije, niti njena iskustva neki spoljni posmatrač može da potvrdi kao tačna. U stvari, ona se ne žali zbog svih tih događaja i onoga što bi vanzemaljski program mogao predstavljati, ali se nada da će pronaći odgovore. Kada je shvatila moguće implikacije nekoliko događaja, Džejn je pristupila problemu sa istraživačkog aspekta. To je podrazumevalo i precizno vođenje dnevnika, ne samo o viđenjima, fleševima sećanja, snovima i neobičnim događajima, već i o svojim psihičkim i emocionalnim odgovorima na te događaje.  Arhivirala je izveštaje o viđenjima sa lokalnom grupom MUFON i nekoliko puta prisustvovala okupljanjima osmatrača neba.  Pokušala je u više prilika da fotografiše NLO-e, kao i helikoptere i neobične avione kako preleću iznad njene kuće.

 Na osnovu tih istraživanja i mog ispitivanja nastao je naredni izveštaj, koji ukazuje na istorijat abdukcija. U Džejninom slučaju treba pomenuti nekoliko stvari. Prvo, učestalost viđenja NLO-a je znatno veća nego što je uobičajeno kod žrtava otmica. Nekima od njih je prisustvovalo više svedoka i fotografisani su. Zatim, iako Džejn nema potpuna sećanje na kontakte, većina postojećih sećanja potiče iz svesnog stanja, pre nego iz snova. Njeni snovi su pri tome lucidni i često se seća njihovih detalja, ali se čini da samo retko sadrže informacije koje se odnose na vanzemaljce i to samo u maskiranom obliku. Najzad, Džejnina sećanja su uključila i brojne telepatske komunikacije i iznenadno „znanje“, iznenadno primanje poruka i informacija.

 Kao početak ovog angažovanja označila je događaj u avgustu, ali je već nekoliko meseci pre toga osetila neke promene u svom okruženju. Rekla je da oseća da je posmatraju i, smatrajući da se posmatrači ljudi, postala je veoma predostrožna i obazriva. Bila je toliko uverena u nevidljivo prisustvo da je nabavila pištolj.

 A onda je 12. avgusta 1992. videla NLO uz prisustvo svedoka i njena stvarnost je počela da se ruši.

 „To se dogodilo tokom meteorske kiše. Moja mama je nikada nije videla“ – rekla je Džejn – „odlučili smo da ustanemo rano i popnemo se na uzvišicu odakle smo imale dobar pogled. Nismo videle mnogo meteora, ali smo ostale napolju iako je osmatranje bilo razočaravajuće.“

 „Oko 5:30 sam videla belo, sjajno svetlo kako izvodi neobične manevre visoko na nebu. Skrenula sam mami pažnju na to i otprilike pedeset minuta smo posmatrale spektakularan NLO-šou, prvo sa jednim svetlom, zatim sa dva, sve dok nije svanulo. Mama i ja smo bile oduševljene onim što smo videle i razgovarale smo o tome čitav dan.“

 Svetla su bila okrugla i svetla, jedno sjajnije od drugog i nije bilo zvuka. Prvo svetlo se neprestano pomeralo tamo-amo, praveći figure u obliku osmice, kružnice i L-profila. Kada se pojavilo drugo, veće svetlo, dva objekta su jurila jedan kraj drugog. Prvi je treperio u mestu, dok je drugi kružio oko njega. Tada su načinili seriju brzih pokreta, „kao dve muve koje kruže jedna oko druge.“ Razdvojili su se na trenutak, svaki uz posebne vazdušne manevre, dok drugi objekat nije nestao u pravcu zapada. Prvi objekat je ostao na vidiku, praveći u letu različite oblike, dok jutarnje sunce nije zatomilo njegovo svetlo.

 Džejn je bila oduševljena događajem i nekoliko dana često razmišljala o njemu, ali je onda, kako mi je rekla, „život krenuo svojim tokom i sve je gurnuto u drugi plan sve do 01. oktobra.“ Te večeri je njena sestra došla u posetu. Džejn je pomenula da se kod ulaznih vrata skupljaju šišmiši  kako bi lovili insekte, okupljene oko svetlosti i one su izašle da bi ih posmatrale. „Svetlo je bilo oskudno i šišmiši su bili aktivni.“ – rekla je Džejn – „a onda smo videle kako se približava veoma sjajno, belo svetlo, leteći iz pravca zapada veoma brzo i nisko prema nama. Letelo je direktno, bez zvuka, skrenulo lagano ka jugoistoku, prešlo kratku deonicu i nestalo. Nismo videle nikakav dodatak, pričvršćen za svetlo. Te noći smo videle još tri svetla kako izvode neverovatne manevre.“

 Sledeće viđenje paranormalnih aktivnosti na nebu je ozbiljno zainteresovalo Džejn i u novinama je pronašla broj telefona MUFON-a, Mutual UFO Network. Stupila je u kontakt sa lokalnom MUFON-grupom i dobila upitnik za izveštaj o svojim viđenjima. Kratko posle toga Džejn se pridružila organizaciji i počela da čita o ovom predmetu.

 Preko knjiga i članaka saznala je mnogo toga ne samo o NLO-ima, već i o fenomenu abdukcija. „To čitanje mi je pomoglo da shvatim da mi se možda nešto dešava. Mnoge neobične stvari o kojima sam čitala su se događale i meni. Međutim, tek 03. novembra sam sastavila listu neobičnih stvari koje su trajale od juna. Lista me je uplašila, jer sam imala suviše klasičnih simptoma. I dalje mi je osećaj u stomaku govorio da se nešto dešava.“

 Jedna stavka na listi je bila posebno sumnjiva, vremenski prekidi. Planirala je da sa prijateljicom Brendom ode na nastup nekih prijatelja i napustila je kuću 30. oktobra nešto pre 19:00, da bi se odvezla do prijateljice. Vožnja je trebalo da traje oko petnaest minuta.

 „Tek sam malo odmakla od kuće“ – ispričala je – „kada se pojavila jedna sova, leteći direktno ka mojoj šoferšajbni. Pomislila sam da će udariti u staklo, ali je u poslednjem trenutku blago kliznula preko krova bez kontakta. Nikada mi se tako nešto nije dogodilo i bila sam srećna što nije udarila u staklo. Nastavila sam put i stigla do Brende. Ona me je zabrinuta sačekala na vratima i pitala da li je sve u redu. Upitala sam: „Zašto?“

 „Rekla je da kasnim, da me je pozvala telefonom i ostavila poruku na telefonskoj sekretarici. Bila je zabrinuta jer sam uvek dolazila na vreme, a bilo je već suviše kasno, tako da je pomislila da sam možda imala sudar ili nešto slično. Bila sam istinski iznenađena kada sam saznala da je 19:50. Nisam mogla da nađem objašnjenje za izgubljeno vreme, jer je trebalo da budem kod nje u 19:10, najkasnije u 19:15.“

 Čitava stvar nije imala smisla i Džejn se nekoliko puta u mislima vratila na pređeni put ali nije mogla da pronađe razlog za zakašnjenje od trideset do četrdeset pet minuta, čak ni za jednu jedinu sekvencu. „Ali postojao je određeni osećaj“ – rekla je – „mislim da je delovao u mojoj podsvesti, jer sam tri dana kasnije napravila listu neobičnih stvari koje su se događale od juna.“

 Deset dana kasnije Džejn je počela da vodi dnevne zapise o svim neobičnim stvarima od juna. Nije bila svesna ničega neobičnog, postojao je samo nejasan osećaj o nekim aktivnostima. Većina tih neobičnih stvari su bile suviše nejasne, da bi joj pružile dokaz o abdukcijama ili bilo kakvom angažovanju vanzemaljaca u njenom životu. Ali viđenja NLO-a su bila realna, u to je bila sigurna, i nastavila su se.

 Sledećem viđenju je prethodila neka vrsta najave. U 15:00 Džejn je odjednom primila komunikaciju, veoma jasnu poruku da će se te noći pojaviti NLO i da može da ga fotografiše. Data su joj precizna uputstva da očisti sočiva i promeni baterije na kameri. „Ja ću poneti svoje kameru, a oni će mi dati znak.“ – napisala je u svom dnevniku – „Snažno sam to osećala.“

 U 15:30 bila je spremna, sa stalkom, dvogledom, kamerom i toplom odećom. NLO se pojavio u 18:40 i Džejn je brzo napravila pet fotografija. Jedna od njih je ispala sasvim dobro, prikazujući veliko svetlo, koje se u zadnjem delu širilo. Nije bila tako dobra kao što se nadala da će biti, ali ipak dovoljno dobra da je navede da nastavi sa fotografisanjem, jer je izgledalo da se NLO-i pojavljuju veoma često. Posle ostvarenja telepatskog obećanja Džejn nije mogla da ne zaključi da je taj misteriozan fenomen sa svetlima više od puke slučajnosti. Činilo se da je na neki način povezan sa njom.

 Sledećeg dana, 02. decembra, kada se vratila sa časa pevanja, osetila je neki nepoznati miris koji se širio u kući. Opisala ga je kao „jedak, snažan, težak, oštar i ljut“. Nije poticao od hrane ili dima i nije ličio na bilo šta što je do tada osetila. Nikada nije uvrdila njegov izvor.

 Te noći je videla još jedno neobično svetlo, ne na nebu već pre nisko uz tlo i veoma blizu njene kuće. Prošla je ponoć i Džejn je ugasila svetlo u nameri da zaspi. „Ležala sam mirno u krevetu razmišljajući.“ – rekla je – „i zavese su bile razmaknute. Onda sam tik iza drveća ugledala plavo, blještavo svetlo. Videla sam ga na vrhu svog kedra a onda se spustilo do nivoa prozora. Psi u okolini su počeli da laju – moj ne, on je spavao – a ja sam pomislila: Oni su ovde. Čitavo telo mi je drhtalo. Osmatrala sam, ali nekoliko minuta nisam videla ništa drugo. Onda sam ugledala „svetlosni cevasti fleš“ desno a zatim levo od prozora.“ Njen crtež je prikazao isprekidano svetlo kako se spušta u vidu spirale, pomerajući se sa jedne na drugu stranu prozora.

 Na neobjašnjiv način – ili možda ne – Džejn nije ustala da proveri o čemu je reč. Umesto toga odmah je zaspala. „U jednom trenutku sam bila budna, u sledećem sam već spavala. Pretpostavljam da sam se uplašila.“

 Probudila se dva i po sata kasnije, u 3:40, 03. decembra, potpuno čila, kao da uopšte nije spavala, i nije se više vraćala u krevet. Tačno u 6:00, bacivši mahinalno pogled unazad, je na svoje iznenađenje primetila sveže ogrebotine na desnom ramenu i ogrebotinu i modricu na levom. Takođe je primetila da ima teškoće da razlikuje levu i desnu stranu, što joj se nikada ranije nije dogodilo. To je potrajalo dve nedelje, kao i gubitak kratkotrajnog pamćenja.

 U 7:45 kuća se tresla i vibrirala od glasne buke helikoptera. Leteo je na jug, zastao nad kućom i zatim nastavio. Džejn je bila iznenađena zbog helikoptera, jer, iako je od prvog viđenja NLO-a iznad njene kuće leteo neuobičajeno veliki broj, nije videla nijedan već nekoliko dana. Shvatila je da se poslednji dolazak poklopio sa viđenjem NLO-a, kao što je i ovaj doleteo samo nekoliko sati posle pojave plavog svetla. Pitala se da li joj je to uzdrmano, dezorijentisano i uplašeno stanje uma pomutilo logiku, te je uobrazila da postoji veza, koje nije bilo. Razdražljivo raspoloženje se nastavilo uprkos njenim nastojanjima da ga se oslobodi. „Svetlo me je uplašilo jer nije bilo nikakvog zvuka.“ – unela je u dnevnik – „a svetlo je bilo suviše blizu da se ne bi čuo zvuk, da je to bio avion ili helikopter. To je bilo tiho svetlo.“

 Posle pojave tihog svetla, praćenog nepoznatim nadražujućim mirisom, usledio je momentalni gubitak svesti a zatim neobjašnjive ogrebotine, belezi na telu i loša orijentacija. Bilo kakva druga sećanja su izostala.

 Uveče, 04. decembra, Džejn je pronašla još jednu neobjašnjivu povredu, modricu četvorougaonog oblika na desnoj ruci. Ispitujući svoje telo, uočila je i promene u obliku modrice na nadlaktici. Ona se prvobitno sastojala od dva kruga i dve linije V-oblika, a sada je tu bila jedna usečena linija, povezana sa većim krugom, kao i mala crvena tačka u blizini drugog kruga.“

 Njen sledeći zapis u dnevniku je sadržao veoma zanimljiv zaključak: „Osećam se bolje posle razgovora sa S. L. Noćas sam se smejala i smejala. To mi je zaista bilo potrebno. Osećam se dobro i ne plašim se više da ću ih videti. Osećam da su mnoge veze napravljene u mom umu.“   

 Dve noći kasnije Džejn je usnila neobičan san koji je trajao od 23:00, kada je zaspala, do 1:30 kada se probudila. Naizgled, nije se činilo da je išta povezano sa bilo kojim od prethodnih događaja, ali je istraživanje pojedinih detalja ukazivalo na moguću paravan-memoriju ili kreiran događaj.

 „Grupa žena je došla kod mene na rođendansku proslavu.“ – unela je u svoj dnevnik – „Izgledale su poznato mada nijednu nisam poznavala iz realnog života. Bile su tu sa nekom svrhom i smirene. Radile smo nešto (čega se ne sećam) u nekoj maloj kući. Ja sam uglavnom bila u spavaćoj sobi. Posle nekog vremena sam postala neprijatna i one su se naljutile na mene. Jednu od njih sam poznavala bolje i ona je bila vođa. Bile su otprilike visoke kao ja. Ne sećam se izgovorenih reči. U jednom trenutku sam zaista postala neljubazna i počela da se raspravljam sa njima. Ostavile su me u spavaćoj sobi i otišle zajedno u kuhinji da se dogovore.

 „Konačno su izašle i rekle da moraju da odu. Krenule su zajedno a ja sam se osetila loše zbog onoga što sam uradila i zamolila ih da razmisle još jednom. Rekle su ne i gledale me ljutito. Krenule su i ja sam tužno gledala za njima a zatim i sama krenula. Čitava komunikacija se odvijala preko vođe.“

 Džejn je upotrebila dosta reči pod znacima navoda, kao što su „proslava“, „realan život“, „spavaća soba“, kao da želi da sugeriše da se one predstavljale nešto drugo a ne ono što se činilo da jesu. Da li to predstavlja nagoveštaj da razlog posete grupe nije bio rođendan, da bi im mogla biti poznata iskustva iz Džejninog svakodnevnog života i da soba nije bila spavaća soba.“

 Ponašanje grupe nije bilo slavljeničko, već pre „svrsishodno“ i mirno. Niko nije govorio osim vođe – neobično ponašanje za prijateljsku posetu. Nije se sećala svojih aktivnosti sa grupom u „spavaćoj sobi“, niti zašto se naljutila i sa čime nije bila saglasna. Što god da se odigravalo, to sigurno nije bilo deo proslave. I konačno, njena osećanja kada su se one spremale da krenu su bila veoma protivrečna.

 Ukoliko se ti posetioci i emocije stave u kontekst abdukcija, postaje vidljiva paralela: Stiže grupa neodređeno poznatih osoba i ostvaruje kontakt sa osobom. Interakcija je neprijatna za osobu i ona oseća otpor. Samo jedan član grupe, vođa, komunicira sa osobom. Kada posetioci odu, osoba oseća zbunjenost i ne može da se seti svih detalja susreta.

 Ako se razmotre te paralele, lako je moguće da slike iz Džejninog sna prikrivaju vanzemaljski kontakt. Međutim, pet dana kasnije, 09. decembra, je opazila nepoznate posetioce uz punu svest. Probudila se u 5:30 i shvatila da od dole, iz dnevne sobe „čuje glasove i nejasnu muziku“. Slušala je iznenađeno, ali je muzika odjednom prestala.

 „Tada sam čula nekoga kako se kreće ka stepenicama i silazi niz njih.“ – pisala je – „To je bio zvuk trenja farmerki između butina. Slušala sam nekoliko minuta i odjednom uočila crnu priliku čoveka kako promiče kraj mog prozora. Okruživalo ga je nejasno svetlo. Bio je visok i u žurbi. Pojavio se samo na trenutak i zatim nestao. Paralizovala sam se od straha. Pokušala sam da dohvatim pištolj, ali nisam mogla da se pokrenem! Silno sam pokušavala, ali sam bila toliko uplašena da nisam mogla da se pokrenem. Pogledala sam ka prozoru i odjednom sam ponovo mogla da se pomerim i sve je bilo u redu.“

 Ovaj susret je označio završetak serije događaja koji su počeli sa tihim plavim svetlom blizu Džejnine kuće. Druga moguća viđenja NLO-a su se i dalje odvijala i nisu uvek bila praćena neobičnim događajima. U noći 09. januara 1993. je na primer videla dva svetla kako preleću u luku i 10. aprila kako se kreću u suprotnim pravcima. „Ta svetla su bledela, kretala su se sporo a onda bi sasvim izbledela ili nestala.“ – napisala je u dnevniku – „Videla sam dva sjajna meteora, koja su se brzo kretala, kao i veliki, sjajni svetlosni bljesak kroz drveće jugo-zapadno od moje kuće. Izgleda da je bio u šumi.“

 A onda, 16. maja, Džejn je doživela spektakularno viđenje NLO-a, kome nije prisustvovala samo njena majka, već i više ljudi iz čitave oblasti oko velikog jezera. Jedan član MUFON-grupe je uveče pozvao Džejn telefonom i rekao joj da su dobili izveštaj o trougaonom NLO-u u blizini Džejnine lokacije i pitao je da li bi izašla da pogleda.

 Džejn je odmah istrčala iz kuće i na nebu naspram jezera ugledala svetlo koje je menjalo boju ili rotiralo crvenu, zelenu, žutu i belu. Njena majka je izašla i takođe videla objekat koji je kružio oko deset minuta, pre nego što je odleteo ka severu.

 Majka joj je odvratila pažnju na nekoliko minuta i kada je ponovo pogledala ka zapadu, svetlo je nestalo. Stajalo je tu neko vreme razočarana, želeći da se objekat vrati kako bi mogla bolje da ga pogleda. Za nekoliko minuta trougao se zaista pojavio, lebdeći nisko iznad tla uz blago zujanje i snažan šum vazduha pri prolasku. Svetla su ovaj put bila drugačije boje, četiri bela svetla na stranama, veliko, belo svetlo napred i trepćuće crveno svetlo. Povratku je prisustvovalo nekoliko svedoka.

 Lokalne nedeljne novine su u izdanju od 20. maja izvestile o pojavi NLO-a na naslovnoj strani. NLO je bio opisan kao objekat „duginih boja“ koji je bio viđen između 21:00 i 22:00. Nekoliko sati kasnije se NLO, ili možda neka druga letelica, vratio i policija je oko ponoći počela da sakuplja izveštaje o objektu sa narandžastim, plavim i belim svetlima za koji se pretpostavljalo da je pao ili je sleteo na polje. Šta god da je Džejn viđala, to su potvrdili i drugi i ona nije sumnjala u postojanje NLO-a.

 Niti je mogla da ignoriše tajanstvene i neobične spoljnje događaje koji su trajali od njenog prvog viđenja NLO-a u leto 1992. Lista tih događaja ukazuje na seriju perifernih aktivnosti u vezi sa abdukcijama. Da počnemo sa svetlom, ne samo da je viđala neobična svetla na nebu, već i mnogo manja, bliža i intimnija. Nekada bi bila u obližnjem drvetu, nekada sasvim blizu, kao na primer dva sjajna svetla koja su „prozujala“ kraj Džejn i njene prijateljice dok su osmatrale nebo.

 Događale su se neobične smetnje na električnim uređajima, kao kada se radio sam od sebe uključio, televizor isključio, a svetlo se samo uključilo, pošto nije radilo pet meseci. Primala je telefonske pozive uz ćutanje na drugoj strani i mnogo sumnjivih pogrešnih poziva a njena telefonska sekretarica se čudno ponašala. Istovremeno je uočila dosta vremenskih neslaganja.

 U kući su se mogli čuti neobični zvuci, kojih nije bilo ranije, treskanja, zvižduci, škripa, često brujanje i zujanje kao i neobičan povremeni zvuk okidanja. Čudni helikopteri su počeli da nadleću kuću u neobično vreme danju i noću. Kada je Džejn izvestila lokalnu NLO-grupu o tim aktivnostima, obrazac se donekle promenio i helikoptere su zamenile različite vrste avione, koji su zujali iznad njenog imanja, uključujući tu i one nevidljive.

 Nekoliko puta se probudila sa gaćicama okrenutim naopako, mada je bila sigurna da ih nije sama okretala. Takođe, jednom prilikom se probudila sa spavaćicom okrenutom naopako. Nalazila je tragove krvi na jastuku, ušima i nosu bez ikakve povrede koja bi mogla biti njen uzrok. 

 Međutim, u drugim prilikama su se pojavljivale ozlede, većinom neznatne ali neuobičajene. „Nalazila sam brojne neobjašnjive, neobične modrice na rukama i nogama.“ – rekla mi je – „i ogrebotine na leđima. Upravo u ovom trenutku imam modricu ispod desnog oka, koje juče nije bilo, i male, okrugle modrice na unutrašnjoj strani butina.“

 Džejn je takođe imala brojne belege u vidu uboda, uključujući i nekoliko uboda u unutrašnjosti usta i na grudima. Nekada bi se belezi pojavili posle događaja koji bi mogao predstavljati kontakt ili posle neobičnog sna, ali ne uvek i obično ih je bilo samo nekoliko. Međutim, jednom prilikom, posle lucidnog sna, u kome je videla Sive, Džejn je pronašla brojne belege na telu.

 „Videla sam Sivog kako ulazi na vrata i svetlost iza njega.“ – napisala je u dnevniku – „Nisam bila uplašena. Čekala sam u mračnoj sobi. Svetlo, koje je dopiralo iza njega, mu je zaklanjalo crte lica. Činilo se kao da nema laktove. Podigao je ruku i umesto da bude savijena (kao kada bi imao lakat), načinila je slovo S. Nije koristio lakat. Šaka mu je bila prevelika. Činilo se da mu je vrat savitljiv. Čitavo telo je bilo savitljivo, mršavo i krhkog izgleda, sive boje, koliko sam mogla da vidim.“

 Džejn se nije sećala nikakvih aktivnosti iz sna, samo da je videla Sivog. Ali je tog dana otkrila izuzetno veliki broj novih belega svuda po telu, od listova na nozi do ramena. Zajedno sa prijateljicom je otkrila i fotografisala deset ogrebotina, trinaest modrica, pet izgrebanih i izubijanih oblasti, dva uboda i jedan jednakostranični trougao sastavljen od tri tačke. Izgleda da su bili skorašnji i osam njih, modrice nalik kandžama na ramenima, su nestali tokom prepodnevnih sati.

 Za Džejn su viđenja NLO-a i belezi na telu bili čvrsti, uverljivi dokazi, stvari koje su se mogle fotografisati, da bi se dokazalo da se nešto neobično događa. Nije imala fotografije onih koji su se služili NLO-om i koji su napravili njene modrice. Imala je samo sećanja u vidu fleševa, iznenadne svesne slike scena tokom kojih je bila sa vanzemaljcima, kratke, nepotpune i uznemirujuće delove mnogo obimnijih, zaboravljenih događaja.

 Jednom je iznenada videla sebe kako leži na leđima u mračnoj, zagušljivoj prostoriji. „Ispod mene su bile male ruke“ – rekla je - „i polako sam se kretala kroz vazduh.“ Osetila je paniku, nemogućnost da deluje i sećanje se tu prekinulo. Drugom prilikom se setila scene u kojoj je bila sa četiri vanzemaljca, kako se bori sa njima kada su hteli da je odvedu i kako sluša o nekom prestojećem događaju.

 Jedno iznenadno sećanje ju je prikazalo kako leži na stolu, okružena četvoricom Sivih, od kojih je jedan držao kutiju za koju su bile pričvršćene trake koje su se pružale do tavanice. U drugom scenariju vanzemaljci su struganjem uzimali uzorke sa njenih noktiju što su joj telepatski objasnili kao „proveru zagađenja“.

 Dva flešbeka su se odnosila na događaje u okrugloj sobi. U prvom je videla beli sto, zaobljenog oblika, i grupu od sedam bića sa dugom kosom u beloj odeći kako sede kraj nje. Biće u sredini je držalo blještavu, sjajnu kuglu ispred lica, dok su lica ostalih šest bila nerazaznatljiva.

 Sledeći događaj, telepatska komunikacija, je nastupila odmah pošto je čula neobično brujanje u hodniku. U umu joj se pojavila slika unutrašnjosti letelice bez mnogo nameštaja, osvetljene žutom svetlošću. Bila su prisutna tri Siva, od kojih je jedan nosio dugu odoru, a jedan radio sa opremom na zidu koja je ličila na kontrolnu tablu.

 Džejn je počela da prima telepatsku komunikaciju, tokom koje se ponavljalo Aktiviraj, aktiviraj, aktiviraj. Zatim su usledila imena određenih gradova i oblasti u Teksasu, uključujući Penhandl, Big Bend, Gonzales, Lano i granicu između Teksasa i Luizijane.

 Dok se scena dalje odvijala u njenom umu, brujanje u hodniku je postajalo sve jače i dopiralo je do njene unutrašnjosti gde se nastavljala usađena vizija. Jedan od Sivih se okrenuo ka Džejn sa izrazom „roditeljskog zanimanja“.

 Neki od njenih snova, kako je ranije naglašeno, izgleda da sadrže neke scene i informacije koje bi mogle da se povežu sa mogućom iskustvima sa vanzemaljcima, iako često u prikrivenom obliku. Snovi o predstojećim katastrofama i sletanju NLO-a, kao i invaziji, posmatranju ili spasavanju ljudi su česti među otetima. Zajednički su i snovi o bolesnim bebama, telekinezi i levitaciji i licima nepoznatih ljudi, priljubljenih uz njihovo. Svi ti elementi su se javili i u Džejninim snovima.

 Džejn je svoj najimpresivniji NLO-san sanjala 31. decembra 1992. i kao što je često slučaj kod „snova“ otetih i za njega se pokazalo da predstavlja sećanje na veoma realne događaje. Prvo što je Džejn tog jutra zapisala u dnevniku je da je oko 8:30 pronašla novi beleg na telu, ravnu, „udubljenu“ liniju, dugačku preko 1-1/2 inča, na cevanici blizu kolena. Zatim je opisala san.

 „Imala sam živi! san“ – upisala je – „sa izuzetno! snažnim čujnim utiscima i jasnim slikama, otprilike između 3:00 i 5:15 noću. Sanjala sam kako izlazim iz kuće i kako odjednom počinje neobično brujanje. Zvuk je bio glasan, nametljiv, prodirao je kroz moje telo, gurajući me u „prazninu ili mentalnu izolaciju“. Slivao se u moju uobičajenu svest ... moćan zvuk.“

 „Pogledala sam na gore i videla veliki, sivi, metalni svemirski brod (sličan tanjiru) kako se ravno spušta iz oblaka sa moje desne strane.“ – nastavila je Džejn – „Sela sam na zaravan prekrštenih nogu kada se spustio na zemlju. Kada sam ga pogledala, promenio je oblik u sferu na četiri noge i sa čudnim oznakama.“

 „Nedugo posle toga se u pravoj liniji podigao iznad zemlje, započeo uvijeni let ispred mene i skrenuo levo. Povikala sam Hej, hej i pojurila da bi me ugledali. Njegovo polje sile je bilo ogromno, osećala sam pritisak na svoje telo, odgurnulo me je i počela sam da padam sa zaravni.“

 „Tražila sam da se ’pomeri, jer ne mogu da održim ravnotežu’ i došao je do mene, tačno ispred očiju. Počela sam da padam. ’Nemojte me pustiti da padnem, nemojte me pustiti da padnem.’ – molila sam. Osetila sam da me je nešto uhvatilo, izgubila sam svest i sve se zamračilo.“

 „Probudila sam se u 5:15, teško dišući. Još uvek sam mogla da čujem onaj moćan zvuk. Nikada ga neću zaboraviti, kao ni senzacije koje su ga pratile. Nekako sam znala da oni tako zvuče. San je ostavljao realan utisak, mnogo realniji nego što sam bila spremna da priznam. Nikada nisam sanjala takav san. Tako jasan i lucidan.“

 Sedam meseci kasnije Džejn je odlučila da se podvrgne regresivnoj hipnozi da bi istražila neka neobična sećanja i iskustva. Tokom prve seanse se setila jednog zaboravljenog događaja iz detinjstva, tokom druge je ispitala svoj NLO-san.

 Tokom stanja transa Džejn nije opisala početak „sna“ onako kako ga se sećala. Umesto toga rekla je da je bila u krevetu, ali je ustala i udaljila se jer je moćan zvuk izazivao bol u njenim ušima. „Onda se vraćam i sedam na krevet. Sedim prekrštenih nogu i to ulazi u sobu. Taj zvuk je stvaran. Hvata se za mene. Vibrirajući.“

 Kada joj je postavljeno pitanje kako je kugla ušla u sobu, Džejn je počela da plače i ispričala potpuno drugačiju scenu. „Stoje ispred mene“ – rekla je, opisujući grupu humanoidnih ljudi. „Nose belu odeću i veoma su visoki. Posmatraju moje reakcije. Ja stojim bosih nogu na hladnom, uglačanom podu. Zvuk prodire u moje grudi, vibrirajući zvuk koji svi oni proizvode. Svi napregnuto gledaju u mene. Visoko su i bledi.“

 Kada je hipnotizer upitao da li ih prepoznaje kao prijatelje, rekla je: „Nisu neprijatelji. Govore mi, govore da njihova energija prelazi u to (vibrirajući zvuk). Da budem hrabra kada budu nastupila teška vremena. Da će doći vreme kada će mi biti potrebna školjka da me zaštiti. Ali moram da naučim kako da pomognem da se ona izgradi. I da čak ni najčvršća školjka ne bi mogla da me zaštiti od nekih od tih stvari, ali da bih u najmanju ruku mogla da pokušam,... I da ću biti uplašena, ali da je taj strah prolazan i da me neće zaista povrediti... Oh,“ – rekla je iznenada – „ali sada moram da pređem u drugu sobu. Vrata se na komičan način otvaraju i nestaju. Soba je tako svetla.“

 Džejn je tada opisala blistavu sobu, „načinjenu od svetla“, koju je doživljavala kao čauru. Sela je i jedan od visokih, bledih ljudi ju je „proučavao“. Imao je svetlu kosu, dok je kosa drugih imala boju različitih dragulja. Mentalno je razgovarao o stvarima koje je znala, ali ih nije mogla doseći svesno. Rekao je da će znanje „doći“ do Džejn kada bude „spremna“, objašnjavajući da „svaka energija mora da se izgradi i osnaži pre nego što bude mogla da izdrži celu tu stvar“. Ona mora da se podesi da bi mogla da se kreće u različitim pravcima prenošenja i viđenja, a to nije lako jer u svima nama postoje snažni otpori.“

 Na pitanje da li se taj neočekivani scenario odnosi na san o NLO-u na zaravni koja je podsećala na pustinju, sa kojim je počela regresija, Džejn je odgovorila potvrdno, iako nije jasno napravila tu vezu. „Svet lucidnih snova reprezentuje realnost“ – rekla je – „i različite, blage senke pokazuju kako mogu da iščeznu jedne u drugima a ipak ostanu posebne. To mesto postoji, iako ga čine predstave i simbole. Možemo da ga dosegnemo. Možemo da stignemo do njega. Pomogli su mi da dospem do njega.“

 Džejn je opisala NLO kao uređaj koji je vršio „posmatranja na njoj“. „Moja sposobnost da se probudim iz sna (somnambulizma) i da govorim pokazuje moju snagu i oni su zadovoljni.“ – rekla je – „Oni (visoka bića) su došla da me otprate napolje, jer sam pokazala da mogu da budem dovoljno snažna.“

 „Da li ste u lucidnom snu bili u svom fizičkom telu?“ – upitao je hipnotizer i Džejn je odgovorila da jeste.

 „Da je neko došao u vašu kuću i pogledao“ – bio je uporan hipnotizer – „ne bi mogao da vas vidi, ne biste bili tamo u fizičkom obliku?“

 „Ne znam“ – odgovorila je – „zaista sam bila tamo, bilo je stvarno. Moje telo je bilo tamo.“

 Tokom regresije nije otkriveno mnogo više o NLO-snu. Međutim, tokom prve hipnotičke seanse Džejn se jasno setila druge serije događaja uz dosta detalja. Ta abdukcija se dogodila u detinjstvu. Stajala je kraj svoje bake i prva neobična stvar, koje je postala svesna, je da vidi kako baka onesvešćena pada na tlo dok je širila veš. Odjednom je osetila da je neko posmatra, okrenula se i videla grupu od četiri ili pet entiteta kako joj se približavaju.

 Na pitanje zašto su tu dobila je odgovor: Ne brini, bićeš dobro. I bića su je otpratila do ambara.

 „Kako tvoj prijatelj izgleda?“ – upitao je hipnotizer – „da li je tvoje visine? Viši?“

 „Sasvim je mali“ – odgovorila je – „Žut je.“

 Džejnino sećanje na naredne događaje je bilo nepovezano i nejasno. Izgleda da ju je vođa entiteta otpratio do ambara, gde su je stavili u nešto što je ličilo na „vedro“ i pomerala. Posle toga se setila fizičkog ispitivanja, da je gola sišla sa stola uz nečiju pomoć i da ju je „prijatelj“ sa tamnim kosim očima odveo u drugu prostoriju. „Okrugla je i svetla, bez nameštaja.“ – opisala je – „Vidim boje, samo boje. Tavanica je plava, rojal-plava. Lepa, plava tavanica. Hodanje po podu izaziva golicanje i peckanje. Idemo kroz prostoriju i dolazimo do dela gde su samo životinje.“

 Kada ju je hipnotizer zamolio da kaže nešto više o životinjama, kao i o jelenu koga je mazila, skliznula je natrag na scenu u kojoj plače kraj onesvešćene bake. Pošto se smirila, hipnotizer ju je poveo do prethodnog scenarija. Ovaj put, Džejn je mogla da vidi više o ispitivanju i neke druge detalje.

 „Gde se nalaziš kada vedro prestane da se pomera?“ – upitao je.

 „Pomažu mi da izađem i stavljaju me na sto.“ -  rekla je Džejn – „To je sto. Uvek do sada sam bila dobra. Zašto toliko plačeš? Ne znam. On kaže da ću to prevazići. Neću se osećati toliko loše kada budem odrasla.“

 „Šta neće biti toliko loše?“

 „Oni će dolaziti, njihove posete. To je tako ljubazno. Gledaju desnu stranu, pa levu stranu. Stavljaju me da ležim, uhvativši me za noge. To golica. Istežu mi prste na nogama. Rukama me guraju sa strane i kažu Okreni se. Okrećem se.

 Ispitivanje se nastavilo, „bockali“ su je nekim instrumentom koji ju je podsećao na otvarač. Tada su je odveli u sobu od boja i odatle na drugu lokaciju. „Ulazimo u sobu koja je sva zelena, tako je lepa.“ – opisala je – „vidim velike biljke i životinje i boje, takođe, boje biljaka i predivnog drveća. Vidim zečeve i vidim jelena i pticu i ... oh, oh, oh, tamo ispod vode!“

 „Koje vode?“

 „Tamo je voda, mnogo vode. Izgleda kao ogroman bazen. Nešto pliva u vodi, ali ja želim da vidim jelena. Prelazim tamo, gledam njegove oči. Beo je.“

 „Šta je sa vodom?“

 „Znam šta je unutra i ne želim da gledam.“ – oduprela se Džejn – „neću da gledam!“

 „Ne moraš da gledaš“ – umirio ju je hipnotizer, ali slika se već pojavila.

 „Ne znam šta je to. Glava mu je zaista velika, zeleno je“ – rekla je plašljivo, a tada je povikala u panici – „Oh, oh, uhvatio me je! Ooohhh! Uhvatio me je za vrat! Oh, pusti me! Moje uho! Boli me!“

 Džejn je bila toliko uznemirena ovim sećanjem da je seansa privedena kraju čim je ponovo dosegla mirno stanje uma. Kasnije je opisala vodeno stvorenje sa dugim vratom i nekom vrstom „izraslina“ na glavi. Dogodilo se nešto što je izazvalo bol u uhu i stvorenje je potom nestalo pod vodom. Nije se sećala ničega više dok je entiteti nisu vratili do njene bake, koja je tada povratila svest. Svaki put kada bi pokušala da čita transkripte sa obe seanse, postajala bi fizički i emocionalno toliko uznemirena, da nije mogla da nastavi. Međutim, to su samo dostupna sećanja u okviru scenarija abdukcije, a njena preterana reakcija bi mogla poticati od događaja koji su još uvek bili potisnuti u njenoj memoriji.“

 Mnogo prijatnija, ili barem prihvatljivija, je bila telepatska komunikacija koja je dolazila do Džejn, a da vanzemaljci nisu bili prisutni. Prva poruka, koju je dokumentovala, je stigla 25. novembra 1992. „Odjednom sam shvatila da moram da se posvetim buđenju. Razumela sam to kao da mi je rečeno. Postojao je jak osećaj urgentnosti. Moram da poštujem svoju majku i sve ostale stvari. Da ne nanosim bol, da živim i pustim druge da žive. Doći će vreme kada će se pojaviti u mojoj realnosti. Neće trajati dugo. Kao anđeli, oni su u izmaglici našeg uma. Da se posvetim buđenju. Da činim stvari na miran i dobar način i sve će biti u redu.“

 Tokom sledeće poruke, date 01. decembra, je dobila uputstva i obaveštenje da se pripremi da bi fotografisala NLO, koji se pojavio kako je i obećano.

 22. aprila 1993. usledila je sledeća poruka. „’Razumela’ sam da treba da sakupim sve svoje beleške i predam ih Karli.“ – pisala je – „ono što imam joj može mnogo pomoći i treba sve da joj predam ako zatraži. Treba da joj ponudim da sve podelim sa njom. Ona je veoma važna kao glas koji će izazvati porast razumevanja u svetu. Ona je jedna od mnogih koji šire svest potrebnu za buđenje.“

 Sledeća poruka, 08. se odnosila na nešto za šta je Džejn osećala da je pripremana. „Razumela sam da ako meditiram nad svojom molitvenom listom za izlečenje makar jednom dnevno, ubrzo ću videti rezultate.“ – snimila je – „To je sledeći korak u napredovanju mog aktiviranja. Koliko će to daleko ići, zavisi od nivoa discipline, strasti, želje i volje.“

 27. juna se probudila iz NLO-sna, ali nije mogla da se seti detalja. Ipak, sećala se da je tokom sna došla do delimične svesti i pokušala da zadrži detalje za kasnije kada se bude probudila. Ali jedino čega je mogla da se seti je kratka scena. „U jednom trenutku sam stajala gledajući u sebe a u sledećem trenutku bila sam iza sebe.“ – napisala je ujutru. Međutim, beleška je prekinuta, kada se javio iznenadni uvid. Nije bilo potpuno isto kao prethodne „komunikacije“, ali je postojala izvesna sličnost.

 „Odjednom je navrlo sećanje na lekciju koja mi je data u snu.“ – rekla je Džejn – „Ilustrovana i demonstrirana mi je činjenica da sam zaista spiritualno biće koje animira telo. Ja sam nešto što je odvojeno od tela. Telo je alatka i ja sam zarobljena u njemu. Ali mogu se odvojiti od tela pre smrti i to sam činila mnogo puta bez svesnog znanja o tome. Ja sam čisto spiritualno biće kada sam van tela i biću to ponovo. Potrebno je strpljenje. Ja sam spiritualno biće koje animira školjku. Telo je ništa, duša je sve.“

 30. septembra tokom telepatske komunikacije joj je rečeno da je „spremna za sledeći nivo“ i „početak drugih stvari“. Rečeno je da će neka potisnuta sećanja i informacije sada moći da se pojave, tako da ću biti u stanju da „ponovo pronađem ono što će me voditi napred“. Videla je sebe kao ogledalo ljudskog roda, svesno izbora da se ili „uzdigne“ ili da padne u zavisnosti od svojih akcija i namera.

 Tokom sledećeg meseca Džejn je doživela još dve komunikacije. „Razumela sam da treba da se oslobodim svih nasilnih ili negativnih tendencija“ – rečeno joj je tokom jedne seanse. A druga je bila jednostavna. „Razumela sam da je istina usamljena teritorija. Istina je usamljena. Svako je otkriva za sebe. Prezir i gledanje sa visine nije ispravno.“

 Džejn je nedavno imala flešbek za koji se čini da ispunjava obećanje, dato tokom jedne od komunikacija o vraćanju potisnutih sećanja. On se odnosio na NLO-san 31. decembra 1992. i na tanjir koji se pretvorio u kuglu, približio se njenom licu i naterao je da padne. Međutim, nova sećanja su dopunila sliku detaljima na drugačiji način. Pošto je videla letelicu u obliku crnog tanjira kako se spušta „iz oblaka kao nož za kolače“ Džejn je osetila nekoliko inteligencija na brodu. Zatim je videla kako se naginje i menja oblik u sferu sa četiri noge i dizajnom i sa njega je sada osećala jednu inteligenciju. Tokom trećeg preobražaja objekat se uzdigao i „pretvorio u sivo-crnu sferu sa antenama“ ali bez nogu.

 „Sećam se tamne, metalno-sive sfere sa antenom“ – opisala je – „koja me je na inteligentan način bila svesna. Kada se njena pažnja u potpunosti upravila na mene, obuzela me je i nije više postojalo ništa osim mene i nje. Njena fizička sila je bila nalik snažnom, bešumnom vetru koji me gura. Kada sam uzviknula hej, obradovala se i odgovorila mi. Kada se njena pažnja upravila na mene, postala sam interesovanje čitave njene duše. Bila je ... u celosti i potpuno fokusirana na mene.

 „Antena je ’nestala’ kada se sfera približila. Pojavilo se oko, veliko i okruglo i okrugli, sivi, metalni predmet na mestu gde je ’nos’. Čula sam zvuk metala i sivi predmet se približio mom uhu. Rekao mi je da je sve u redu i da zna da nisam uplašena, ali mi telepatski ponovo pruža sigurnost. Znala sam da me čuje i da me ’čita’. Postojao je apsolutni osećaj izuzetne snage i neke vrste bezlične brige i ljubaznosti. I ja sam osećala zanimanje, lično a opet bezlično u velikom stepenu. Oko je sigurno bilo vanzemaljsko, odnosno nije bilo ljudsko. Bože, bilo je duboko, ispitujuće, nepristrasno, bezlično i strahovito moćno.

 „Srebrna, metalna stvar me je posmatrala. Povezala se sa mojim uhom spolja. U stvari, povezala se, prekrivši celo moje uho i nešto je umetnuto. Nešto što implantira i što deluje na hemikalije u mom mozgu i sigurno na neke suptilnije funkcije. Dodaje. Implant je izgledao kao veoma tanak, duguljasti cilindar, dugačak oko četvrt inča ili manji, napravljen od nemetalnog materijala.“

 „Tokom procedure mi je iznova bila pružena sigurnost. I nije mnogo bolelo. Pitala sam zašto je to potrebno i stvar me je dugo gledala duboko u oči. Tada je rekla da je to bio moj izbor sa kojim sam se složila pre mnogo vremena.“

 „Rekla sam da se ne sećam dogovora i kada sam ga napravila. Odgovorila je Pre rođenja i već smo imali ovakav razgovor.

 Upitala sam, ’Zašto ja?’

 Odgovorio je, Zato što si se otvorila i sada je počelo buđenje. Rekao mi je da niti ja niti mnogi drugi probuđeni ne mogu da zaustave proces svog buđenja niti buđenje čovečanstva. Okidači su povučeni.

 „Izvuklo je tu stvar iz mog uha i to je bolelo i izazivalo blag nadražaj. Osećala sam da je nešto bilo iščupano, neka vrsta energije. Umetali su zvukove u moju glavu i kratko posle toga sam bila slepa i mogla da vidim samo sjajne, rotacione boje, koje su se prelivale i bile tako intenzivne da je nastupila prava eksplozija svetlosti praćena reskim, neverovatnim talasom bola u glavi. Ali videla sam njegovo oko blizu, njegovu glavu kako dodiruje moju glavu, naše oči kako se gotovo dodiruju i bol je prestao. Njegovo oko je odnelo boje i bol i ja sam bila zahvalna. Oko me je učinilo pospanom. Prijala mi je njegova blizina i blizina njegove energije.“

 „Ne mogu reći kako je izgledalo, jer je ’kugla’ imala paravan. Imala je neku vrstu šavova. Oko oka su na neki način bile povučene konture, crna duplja, nekako vodena i posmatralo me je na svim nivoima mog bića.“

 „U jednom trenutku tokom svega toga, mada se ne sećam tačno kada, mi je rečeno da će na Zemlji vlade gladne vlasti biti veoma iznenađene, jer njihove najgore noćne more samo što se nisu ostvarile, jer nisu u punoj meri procenili kakve će efekte imati dolazak ’Putnika’ na svetsku populaciju niti rapidan porast njihovog uticaja; da vlade još uvek nisu sasvim prihvatile da su izgubile bitku, ali će se možda pomiriti.“

 Implikacije ovakvih izjava su zaista ogromne. Džejn nije znala šta da misli o ovoj komunikaciji iako je scenario izgledao realno. Pre svega scenario se razlikovao od spiritualnog susreta koji se pojavio tokom hipnotičke regresije. Da li su to bile dve epizode u okviru istog događaja ili je jedno sećanje predstavljalo paravan-memoriju za drugo.

 Tokom svega što je doživela Džejnine misli i emocije su prešle čitavu skalu.

 „Prvo sam bila preplašena“ – napisala mi je u prvom pismu – „ali više nisam. Osećam da me ono što se dešava neće povrediti. Osećam kao da se ponovo povezuje deo mene koji je nedostajao. Imala sam duboka spiritualna iskustva i osećanja od septembra 1992. Ponekad se osećam nelagodno, ali se više ne plašim.“

 U stvari u zimu te godine je usledila iznenadna promena u njenim emocijama. „Otišla bih u krevet uplašena.“ – rekla je - „i probudila se bez straha.“ kao da joj je tokom noći pruženo umirenje. Njena razmišljanja o programu vanzemaljaca joj ipak i dalje stvaraju „čvor“ u stomaku. „To sve je zbog njihovih ciljeva.“ – rekla je – „nešto što je bilo pripremano i razvijano veoma dugo.“ I nekako je osećala da joj je pružena mogućnost da to prihvati iako im to nije bilo istinski važno. „U svakom slučaju, oni pobeđuju.“

 Džejn nije znala zašto su se vanzemaljci uključili u njen život, niti za šta je trenirana i pripremana. Njen jedini ključ je da treba da informiše ljude iz svoje blizine o postojanju vanzemaljaca. „Ponekad se osećam iskorišćenom.“ – komentarisala je – „da li je to uz moju slobodnu volju i za nešto dobro, ili sam samo marioneta?“

 Osećala je da su vanzemaljci pohranili informacije u dublje nivoe njenog mozga, kao da je „napunjena“ potisnutim znanjem. Takođe, da se do sada nije osećala spremnom za znanje. Videla je sebe kao „jednu od miliona drugih u pokretu iz baze“ koji su podstaknuti da dođu do „postepenog saznanja“. Džejn je takođe osećala da su vanzemaljci u njoj pobudili nepoverljiv stav prema vladi. Ali nije bila uvek sigurna u izvor tih informacija, jer je osećala da su i pozitivni i negativni entiteti ili grupe bile u interakciji sa njom.

 U pogledu samih vanzemaljaca mogla je da prosuđuje samo na osnovu njihovih reči i dela. Kada je jednom telepatski zamolila da joj saopšte neko drugo ime osim „vanzemaljci“, kojim bi mogla da ih oslovljava, dat joj je naziv ’Putnici’ i rečeno joj je da će probuđeni ljudi biti „prethodnici decentralizovane revolucije“. Na osnovu njihovog delovanja Džejn nije uvek bila uverena u to.

 „Ne vidimo istinsku inteligenciju iza tih scena“ – rekla je. Činjenica da nas vode kroz epizode aranžiranih scena i „apsurdnog sadržaja“ je plaši.

 „Plašim se da bismo mogli naići na inteligenciju tako hladnu i bezličnu, da će to biti nepodnošljivo.“

  

 

 

  

  nastavak: 8. dio

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta